РАМ ЗА ЈЕДНУ ПОЗУ

Да ли се сећате некада популарне домаће серије, која нас је разгаљивала и онако здраво засмејавала "Рам за неколико поза"?
Колико је здрав хумор побегао далеко од нас, сведочи окружујућа стварност.
Јер, данас, иако су од времена када је "Рам за неколико поза" сниман прошле деценије, време и право на смех, на моју огромну жалост, у раму за искључиво једну позу. Иако разлога за смех, смијуљење, па и умирање од смеха имамо на сваком кораку-у свакодневним, безазленим, а , још једном жалим, и много мање безазленим ситуацијама.
Остаје чињеница да смо осујећени и у праву на смех у више поза. Спасоносно је ограђивати се цитатима наших великих комедиографа и сатиричара. Не чуди ме што је ова књижевна врста управо код нас (у конкуренцији са Француском и Италијом) доживела незапамћени процват.
Да пређем на ствар, са жаљењем што је лични пример по среди.
Када сам ових дана предложила извесну корисну активност, па још са својим удружењем ("CooltURA"), привукла сам као светиљка ноћне лептирове, а и слепе мишеве, анђелску и војску злодуха на себе. Као да ме не знају, као да сам се дрзнула да радим где је увек сигурније што мање радити, као да ми постављају дијагнозу, суорганизатори, са којима на жалост (не бројим колико сам већ пута употребила ову реч) редовно радим, су се потрудили да ме подвргну "детаљној обради". Далеко више од формалности, морала сам да образлажем сваку ситницу, до у цревца што се каже. Благонамерније упућенима, који су се додуше ишчуђавали шта ми би да изађем из "рама за једну позу"-и то ону строго намештену, је такође чудна толика мушичавост. Ваљда ћу се прославити, па да не помрачим нечију звезду! Ја нишчи, по њиховом мненију.
По ко зна који пут: СРБИЈОЈ.
Негде у нормалном свету (у каквом дефинитивно не живим, нити ћу у догледно време) човек би био награђен, подстакнут за идеје и жељу за радом, овде ће бити добро да од дежурних критичара нерадника прођем без пенала.
И онда је логично да се човек после свега пита само једно: шта ми је све ово требало?