ДОКЛЕ МАЛТРЕТ?!?
Не прође дан да неко, бескрајно љубазан, срећан због нас само што не полети, не процвркуће у слушалицу нашег кућног или привате телефона не изговори оно познато, прогањајуће: "Честитамо, добили сте од наше фирме...!"
"То" можемо подићи одређеног дана, да би потом уследило невиђено малтретирање око усаглашавања термина и сличног.
Постељине, магична средства за ово и оно, осигурања од космичког дејства космоса, ћебад, апартмани-све магично и свемогуће је у понуди армије трговаца свим и свачим који нас свакодневно, ничим изазвани-из својих, такође магичних или магијских (нисам више сигурна) база бомбардују поклонима, понудама, нудећи решења за све што нас тишти у свом "производу".
Одакле овој армији јадника иза које су гоничи робова базе наших података, телефона, изузмемо ли "жуте" и "беле" стране телефонског именика?
Вуку се оне и преписују из свакојаких адресара фирми и ако сте, којим случајем, једном насели, и нашли се на једној презентацији, можете бити уверени да ћете се врло тешко откачити безбројних спопадача сваке врсте.
Ако сте лабилнији и имате проблем с самопоуздањем, убедиће вас да болујете од главе до пете и да вам нешто из њиховог програма, и то сасвим ново и обавезно револуционарно, сто посто може помоћи. Некада само да их откачите, јер сте примили трећи готово истоветни позив у једноме дану, пристанете на неки термин. Зваће вас још неколико пута да вас подсете и сигурно да потврдите долазак на, по обичају, бесплатну вечеру којом фирма части због доласка на презентацију.
Ја се, на пример, понекад смилујем неком гласу, тугаљивом и молећивом, помислим да и та особа, која мора да ради овакве послове, можда зарађујући на овај тегобан и понижавајући начин (ко зна колико их је позваних на крајње груб начин послао у место рођења!), те чак и пристанем. Узалуд ћете се ограђивати од куповине, то је скоро немогуће. Окићени чудотворним магнетним наруквицама од хематита, кремама које ће вас подмладити за 20 година, мастима, јастучићима од чисте вуне и ко зна све још не чиме, знају ти трговци добро, а још боље њихови "ментори" да ћете коначно, једном, поклекнути. Можда баш пред њиховим производом. И на тој упорности заснивају сав свој "бизнис".
Колико само оплаканих пензионерских чекова исписаних за неку потпуно пасивну глупост коју донесете кући, ионако пуној вишкова!
"Цептер" привреда, творница новог белог робља.
Поверићу вам искуство с те, друге стране, искуство продавца.
Будући без посла, пријавим се на један од привлачнијих "конкурса" у новинама. Ставили су и старосну границу за кандидате, те сам годину рођења слагала у телефонском разговору, при позиву да се јавим на разговор. Мислите ли да је та чињеница на разговору у фирми без истакнутог назива, која се једва могла наћи у једној канцеларији неког од тржних центара у нашем граду? Наравно, да не. Заборавили су на њу, чак и кад су узимали податке из личне карте.
Наш тајни посао остао је тајна до поласка на терен тог врелог летњег дана, када је Београд био десеткован у време годишњих одмора и школског распуста.
Возач, "менторка", један момчић (поприлично неухрањен и јадан) и моја маленкост- нас двоје, регрути, на задњем седишту кренусмо у тајну мисију.
Одговора на питање куда идемо и шта радимо, бар у колима, нема. Видећемо.
Стижемо у Марковац, надомак Велике Плане.
Улазимо у кафану, где нас наша више него успешна, надобудна и самоуверена менторка тако олако чашћава кафом, да нам подигне морал и демонстрира како се од "нашег" будућег посла лепо живи.
Онда оде до аута, узме из њега своју магичну торбу и извади из ње гомилу кутија:крену с њима по кафани, међ` сељаке, који могу да нас купе са све аутом и возачем да им око не трепне.
Нуди наша менторка пар своч сатова-водоотпорних и неуништивих, подразумева се, приде тигање, магични појас, мерач притиска и сијасет дрангулија-све то за одређени, смешни износ. Гледају сељаци и чудом се чуде. Само незаинтересовано пљуцну у страну. "Менторка" креће од сатова као да поклања премију и један за другим, вади следећи предмет приде.
У Марковцу-ништа. Покупи вешта трговкиња неке контакте из месне школе. Трк у школу, у зборницу, чекај велики одмор, ако се ко заинтересује лепи се к`о вашка. И ту мрка капа.
Свратисмо чак и у полицију. Упекла звезда, тешко се дише. Купим себи доручак, воду. Гледам у своје отекле ноге, прашњаве прсте, псујући у себи све живо и мртво, али упорно вучем натоварену путну торбу за "менторку".
"Не дајте се обесхрабрити. Видећемо да ли су боље воље у следећем месту"- не да се смести "менторка". Мој сапатник са задњег седишта поптуно е увенуо, она се ослања на мене.
Опет нека школа, директор нема ништа против да колективу понудимо шта имамо.
Никоме не треба сат. Ни тигањи, ни апарат за притисак...Од места до места. Непознате улице, радње, фирме, све до неке задруге- време откупа вишања, група побуњених сељака која простестује због ниске откупне цене и расправља се са задругарима... "Менторка" и ту види шансу за посао. Продаде некоме један сет. Од 1700 динара, каже, њено је пет стоја.
Следеће место, ко зна које по реду: наш ауто засутавља полицијска патрола. Легитимише нас и тражи папир о пореклу робе. Спроводе нас у полицијску станицу. Момак и ја се на кратко згледамо. Мислим да он није доручковао, а дан превалио подне. Одбио је доручак. Момчић завршио неки технички факултет...
Коначно, враћамо се кући. "Наша" фирма је на аутокоманди. Једва чекам да се поздравим. Седам, спашена, у седамнаестицу до куће. Низ прашњаво лице зној прави бразде. Ноге су ми отекле и црне, као да сам ходала по њивама. "Земљо, Србијо". Куваћу ручак, шетаћу децу, економисаћу и одустајем од тражења посла, закључујем, док у полумраку лета поздрављам комшије на клупици испред зграде...
Никад више. Само због овог сећања понекад одреагујем на неки глас с оне стране жице. Обавезно питам да ли би мој долазак значио нешто у смислу плате.
Како ствари стоје и наставе ли овим темпом да смарају, ни то.
Знам да нема посла у Србији.
Али то и није посао.
Кад тад, појавиће се и нека патрола: полицијска, инспекцијска.
На крају крајева, треба и поштовати себе, зар не?
"То" можемо подићи одређеног дана, да би потом уследило невиђено малтретирање око усаглашавања термина и сличног.
Постељине, магична средства за ово и оно, осигурања од космичког дејства космоса, ћебад, апартмани-све магично и свемогуће је у понуди армије трговаца свим и свачим који нас свакодневно, ничим изазвани-из својих, такође магичних или магијских (нисам више сигурна) база бомбардују поклонима, понудама, нудећи решења за све што нас тишти у свом "производу".
Одакле овој армији јадника иза које су гоничи робова базе наших података, телефона, изузмемо ли "жуте" и "беле" стране телефонског именика?
Вуку се оне и преписују из свакојаких адресара фирми и ако сте, којим случајем, једном насели, и нашли се на једној презентацији, можете бити уверени да ћете се врло тешко откачити безбројних спопадача сваке врсте.
Ако сте лабилнији и имате проблем с самопоуздањем, убедиће вас да болујете од главе до пете и да вам нешто из њиховог програма, и то сасвим ново и обавезно револуционарно, сто посто може помоћи. Некада само да их откачите, јер сте примили трећи готово истоветни позив у једноме дану, пристанете на неки термин. Зваће вас још неколико пута да вас подсете и сигурно да потврдите долазак на, по обичају, бесплатну вечеру којом фирма части због доласка на презентацију.
Ја се, на пример, понекад смилујем неком гласу, тугаљивом и молећивом, помислим да и та особа, која мора да ради овакве послове, можда зарађујући на овај тегобан и понижавајући начин (ко зна колико их је позваних на крајње груб начин послао у место рођења!), те чак и пристанем. Узалуд ћете се ограђивати од куповине, то је скоро немогуће. Окићени чудотворним магнетним наруквицама од хематита, кремама које ће вас подмладити за 20 година, мастима, јастучићима од чисте вуне и ко зна све још не чиме, знају ти трговци добро, а још боље њихови "ментори" да ћете коначно, једном, поклекнути. Можда баш пред њиховим производом. И на тој упорности заснивају сав свој "бизнис".
Колико само оплаканих пензионерских чекова исписаних за неку потпуно пасивну глупост коју донесете кући, ионако пуној вишкова!
"Цептер" привреда, творница новог белог робља.
Поверићу вам искуство с те, друге стране, искуство продавца.
Будући без посла, пријавим се на један од привлачнијих "конкурса" у новинама. Ставили су и старосну границу за кандидате, те сам годину рођења слагала у телефонском разговору, при позиву да се јавим на разговор. Мислите ли да је та чињеница на разговору у фирми без истакнутог назива, која се једва могла наћи у једној канцеларији неког од тржних центара у нашем граду? Наравно, да не. Заборавили су на њу, чак и кад су узимали податке из личне карте.
Наш тајни посао остао је тајна до поласка на терен тог врелог летњег дана, када је Београд био десеткован у време годишњих одмора и школског распуста.
Возач, "менторка", један момчић (поприлично неухрањен и јадан) и моја маленкост- нас двоје, регрути, на задњем седишту кренусмо у тајну мисију.
Одговора на питање куда идемо и шта радимо, бар у колима, нема. Видећемо.
Стижемо у Марковац, надомак Велике Плане.
Улазимо у кафану, где нас наша више него успешна, надобудна и самоуверена менторка тако олако чашћава кафом, да нам подигне морал и демонстрира како се од "нашег" будућег посла лепо живи.
Онда оде до аута, узме из њега своју магичну торбу и извади из ње гомилу кутија:крену с њима по кафани, међ` сељаке, који могу да нас купе са све аутом и возачем да им око не трепне.
Нуди наша менторка пар своч сатова-водоотпорних и неуништивих, подразумева се, приде тигање, магични појас, мерач притиска и сијасет дрангулија-све то за одређени, смешни износ. Гледају сељаци и чудом се чуде. Само незаинтересовано пљуцну у страну. "Менторка" креће од сатова као да поклања премију и један за другим, вади следећи предмет приде.
У Марковцу-ништа. Покупи вешта трговкиња неке контакте из месне школе. Трк у школу, у зборницу, чекај велики одмор, ако се ко заинтересује лепи се к`о вашка. И ту мрка капа.
Свратисмо чак и у полицију. Упекла звезда, тешко се дише. Купим себи доручак, воду. Гледам у своје отекле ноге, прашњаве прсте, псујући у себи све живо и мртво, али упорно вучем натоварену путну торбу за "менторку".
"Не дајте се обесхрабрити. Видећемо да ли су боље воље у следећем месту"- не да се смести "менторка". Мој сапатник са задњег седишта поптуно е увенуо, она се ослања на мене.
Опет нека школа, директор нема ништа против да колективу понудимо шта имамо.
Никоме не треба сат. Ни тигањи, ни апарат за притисак...Од места до места. Непознате улице, радње, фирме, све до неке задруге- време откупа вишања, група побуњених сељака која простестује због ниске откупне цене и расправља се са задругарима... "Менторка" и ту види шансу за посао. Продаде некоме један сет. Од 1700 динара, каже, њено је пет стоја.
Следеће место, ко зна које по реду: наш ауто засутавља полицијска патрола. Легитимише нас и тражи папир о пореклу робе. Спроводе нас у полицијску станицу. Момак и ја се на кратко згледамо. Мислим да он није доручковао, а дан превалио подне. Одбио је доручак. Момчић завршио неки технички факултет...
Коначно, враћамо се кући. "Наша" фирма је на аутокоманди. Једва чекам да се поздравим. Седам, спашена, у седамнаестицу до куће. Низ прашњаво лице зној прави бразде. Ноге су ми отекле и црне, као да сам ходала по њивама. "Земљо, Србијо". Куваћу ручак, шетаћу децу, економисаћу и одустајем од тражења посла, закључујем, док у полумраку лета поздрављам комшије на клупици испред зграде...
Никад више. Само због овог сећања понекад одреагујем на неки глас с оне стране жице. Обавезно питам да ли би мој долазак значио нешто у смислу плате.
Како ствари стоје и наставе ли овим темпом да смарају, ни то.
Знам да нема посла у Србији.
Али то и није посао.
Кад тад, појавиће се и нека патрола: полицијска, инспекцијска.
На крају крајева, треба и поштовати себе, зар не?
0 Коментари