DNEVNIK SA KRFA IX: VIDO I PLAVA GROBNICA SRPSKIH MUČENIKA

Tu  su laptop, čaša vode, cigare, beleške i fotografije. Možemo da počnemo. Mir je na terasi vile "Dimitiris".
Po blistavom i lepom vremenu stigosmo u grad Krf. Onaj magični beli drevni grad, za mnoge moje sunarodnike od mitskog značaja.

Jorgos nas je čekao u "Džozefini" na  Trgu Listonu. Bile smo već u tom monumentalnom, drevnom parku na vrhu grada, prema staroj tvrđavi, sa koje se vidi kompletna Jonija, čak u daleki, južni krak ostrva, kao škorpijin rep.

Krfljnima su oči pune smeha, a lica razvučena u osmeh. Šta god ih morilo, šta god mi mislili, oni uživaju u životu i smeju se kako do sada nigde nisam videla, kao srećna i složna porodica.
Nigde nema galame, vike, nervoze, neuljudnosti.
Iskreno i duboko poštuju i vole Srbe. To se oseća na svakom koraku.

Gradska kuća u Krfu

Znaju sve iz naše istorije, zajedničke, tragične, koju smo podelili. Sa tom istorijom upoznaju svoje potomstvo, ali i svoje goste.
Da li onda čudi što je na brodiću kojim smo se prevezli na Vido bilo najmanje Srba?
Duboko sam zahvalna Krfljanima na tome.
Jorgos Marku je danas uspešan privatnik. Iz Kavale je, južna Grčka. Ima brojnu porodicu, još dva brata i sestru. Imaju veliko imanje, kuće, maslinjake. Njegovi roditelji proizvedu 300 litara domaćeg maslinovog ulja za

Ostrvo Vido

porodične potrebe od dve stotine mladih stabala. Žive mudro i ekonomično, kupujući složno sve na veliko, što značajno umanjuje cenu. I svi rade.
Jorgos je u Beogradu završio teologiju, ali nikada nije uspeo da na Krfu niti u Grčkoj nađe posao veroučitelja. Njegovi drugovi niz klase su postali sveštenici. On se otisnuo u privatnike. Drži aparate i mašine za zabavu i ima mnogo lokala, kafića i trgovinica na prolaznim mestima grčkih gradova. Starijeg sina Savu školuje u Plovdviu (radiji je bio za Beograd, ali je Bugarska u EU, te nema problema sa priznavanjem diplome

Spomen ploča srpskim junacima , maj 1996., grad Kruševac

Mediicnskog fakulteta u Grčkoj), mlađi je srednjoškolac.
Trenutno je u Ipsosu. Ima stan u gradu Krfu.
Odlično govori srpski, dobro ga je naučio živeći i studirajući u Beogradu od 1984.do 1990., pre ratova.
Jorgos nam priča kako je Trg Liston, na kojem sedimo i ispijamo kafu, dobio ime. Nekada je na ulazu i nzlazu stajala lista (spisak) sa imenima onih Krfljana koji su mogli na trg. Bilo je to u 19.veku. Otada je Liston.
Priča nam svakojake zanimljivosti. Da su nekada Krf nastanjivali uglavnom rimokatolici, kojih ima i danas, poreklom iz  južne Italije. Danas ih ima mnogo manje.

Poslednji pogled s Vida: Krf zvani čežnja

Turci su dvaput pokušali u lađama da zaposednu i osvoje Krf. Podizala bi se takva oluja da ih je terala dalje od ziina grada. Krfljani su moć prirode pripisivali svom svecu Spiridonu, koji ih je sačuvao osvajanja. Zato su mu podigli ogromnu crkvu u centru grada, gde su pohranjene svečeve mošti. Svakoga dana redovi vernika dolaze da im se poklone.
U gradu postoji i katolička crkva i sinagoga, ali ne i džamija.
Albanci sa susedne obale prelivavaju na mestu između Barbarija i Ipsosa gde je svega 400 metara razdaljine između dva kopna. Dolaze da rade, bez papira, ali su, kaže Jorgos, izuzetno vredni, poslušni i pouzdani radnici.
Silazimo čudesnim uličicama, cvetnim trgovima iznenađenja, kako ih ja zovem, jer

pucaju iznenada u uskoj uličici u svakom proširenju kao bajka, na port, pristanište, u luku. Zgrade su čudesno bele, sa terasama od kovanog gvožđa, koje, takođe obojeno u belo, liče na heklane, kao od čipke. Sve je u cveću. Apsolutna vladavina čarobne bukavije, u bojama od roze, ljubičaste do pink.
Niz obalu dve tvrđave, stara u Starom gradu i nova, niže, deluju monumentalno, zastrašujuće, kao dva Kalemegdana, ispod kojih se prostire mirno i ćutljivo nepregledno modro Jonsko more. Jednostavno je nestvarno.

Plava grobnica

Na ogromnom trgu među dokovima sa usidrenim jedrilicama i brodićima, ali i kruzerima i ogromnim brodovima na krstarenju Mediteranom, puca dečji park u kojem su doterane male Krfljanke na ljuljaškama i spravama, odmaraju konji koji vuku kočije gradom i ogromna prelepa fontana, čija se voda uvis rasprskava u spektar.
Nailazimo brzo i na mali dok sa čamcem za Vido.
Vido se pružio pred nama, nekako tih i mračan. U mojoj predstavi je to ostrvo simbol napuštenosti, poslednje stanice sa koje se otiskuje u kraj.

Dok brodimo modrom i tihom vodom, na kojoj, kažu, ima uvek talasa, i često ume da bude jako neprijatno, kao da se mrtvi onespokoje radom mašine, Vido se približava velikom brzinom.
Silazimo na svetu zemlju srpskih mučenika, odajući poštu na spomeniku prijateljstva srpskog i grčkog naroda koji je podigla opština Kruševac u vreme bratimljenja sa Krfom. Stazom kružimo oko ostrva, a grad Krf blista na suncu, kao ispran. Sa svake tačke ostrva Krf je nada.
Staza vodi do monumentalnog spomenika poginulima u Prvom svetskom ratu, koji su podigli kralj Aleksandar Viteški svojim saborcima i "Jugoslavija". Ona Jugoslavija koja nas je tako skupo koštala, najviše u miru.
Mauzolej pamti najlepša srpska imena, junaka do junaka, cele porodice, braću i očeve sa stričevima, ujacima i kumovima. Srpski Termopili. Srpske Leonide.
Iza Mauzoleja je krst koji je besmrtnim herojima 1922.godine podigla Mornarica Kraljevine Jugoslavije.
A niže, prema moru u uvali čuju se strašno galebovi. More udara o hridi Plave grobnice. Svi oni koji dolaze da odaju poštu srpskim mučenicima koji su se sahranjivali u Jonskom moru, talasima podare cvet u znak sećanja i poštovanja prema junacima koji su svoj život dali za otadžbinu Srbiju, daleko od kuće. Preko puta je obala Albanije, koju su prošli bosonogi po najvećim smetovima.

Mauzolej srpskim junacima iz Prvog svetskog rata

Od 1916-1918., gotovo tri godine se umorna srpska vojska oporavljala "tamo daleko, gde cveta limun žut". Krljani su ih zavoleli i negovali. Mnogi su se oženili Grkinjama, neki se nisu ni vratili u otadžbinu, a neki su došli po devojke posle rata. Stoga ima ovde dosta potomaka naših junaka. Željko Popović iz "Srpske radnje na Krfu" kaže da je upoznao unuku jednog srpskog ratnika, koji je oženio njenu baku. Unuka je došla da obiđe Srpsku kuću.
Pred svetom vodom na srpskom i grčkom u crnu mermernu ploču uklesani su stihovi "Plave grobnice" Milutina Bojića.

Dok sa ogromnom setom napuštamo deo ostrva obrastao visokim borovima i u kamenu, sigurna sam da svi među stablima četinara vidimo bolesne pretke junake koji su ovde provodili poslednje dane, gledajući u bele, blistave zidine grada Krfa i more, plavlje od ijednog na svetu. Galebovi vole ovu uvalu i neobični zvuci koje ispuštaju dugo se čuju iza naših leđa.
Na drugom delu ostrva opština Kruševac je napravila odmaralište za svoje najbolje đake, koje ovde šalje na nagradno letovanje.

Tužan je rastanak sa Vidom. Ostrvo iščezava velikom brzinom, jer je razdaljina do luke veoma mala.  Nestaju obrisi znamenja i vrlo brzo se vidi samo zeleno tužno i razvučeno ostrvce jada.
Srpska vojska se iskrcala u Guviji, gde je i danas smeštena ogromna državna bolnica. Tu su se promrzli, umorni i bolesni ratnici pregledali i kome nije bilo spasa odvožen je na ostrvo Vido. Život je uvek bio surov.
Najveće čudo je tek usledilo kada je oporavljena srpska vojska za 46 dana prešla epirske, tesalijske i visove današnje Makedonije i stigla sa Krfa u Beograd! Jurišalo se za dom, domaćicu, roditelje i sinove, okućnice koje je trebalo podići i obnoviti.
U plavom autobusu, kojim krstarimo danima mestima Krfa, prosto smo domaći. Poznajemo i kontrolora. Možda se zove Spiro, ili "spiro" na grčkom znači kontrolor, ne uspevamo da utvrdimo.
Tu smo još jedan dan.
Zaista nezaboravno letovanje!