ИВАЊДАН
Празник посвећен Претечи пред Христом и "највећем рођеном од мајке", праведноме страдалнику Јовану Крститељу, који је крстио Сина Божјега у Јордану и није ћутао ни цару, проводио се вазда међу Србима и у Србији као нерадни, у саборовању и дружењу, у знак поштовања једног од највећих и најчешће празнованих светаца.
Тако је било и на сабору у Белој цркви 1941.године када је заблудели, идеологијом заслепљени Жикица Јовановић -Шпанац испалио први "устанички" метак ни мање ни више него у брата Србина жандарма на дужности!
Победила идеологија, памти се Шпанац. Српском жандарму ни име се не зна. Али, доћи ће време, верујем и надам се, када ће се Срби узети у памет и слогу и именом жртве острашћеног Шпанца памтити Дан неслоге, Дан братоубилаштва-ЗА ОПОМЕНУ.
Како народ каже: "Ко неће свога за брата, хоће туђина за господара".
Жртви Шпанца, српском жадарму који је служио отечетсву и отаџбини до дана данашњег није подигнут споменик. Подигнут је Шпанцу. Не само у Белој цркви. Славимо неслогу и братоубилаштво.
После 73 године славимо споменичаре који су проживели живот у СФРЈ, СРЈ и данас као "бубрези у лоју", са свим привилегијама и (отетим) частима-часни толико да никада, никада, као идеолошки привилеговани "ослободиоци" нису после рата (или ратова) делили ни судбину народа ни државе!
Тако је и данас. Кад се будућност ове земље пакује за бели свет, кад школовани млади родитељи без сталног запослења, не бирајући посао, тешким мукама прехрањују свој пород, спали на једног потомка или потомка у перспективи због опште бесперпективности, којој су споменичари и остали дали и дају огрооооман допринос њихови ситуирани наследници, полагачи венаца на спомен обележја у многим местима лепе наше морали су да се окрепе и почасте.
Захваљујући свом идеолошком председнику "оних" партија- СПС и ПУПС-а који су "усрећили" толике самоуправе својим "подмлатком", отвориле су се општине и месне заједнице за овај велики датум, који славе без народа и, не дај Боже, попа. Славе они свој Дан устанка. Славе и заливају.
У општини општепознатој по сиромаштву, тако се, у присуству сведока, проносила незамислива количина кетеринга, скупљег и квалитетнијег за окрепљење и прославу полагача венаца и Демостена "устанка".
Особље "Jerry"-ја проносило је размаженим паразитима најскупље и најделикатесније залогаје, слане и слатке. Количину и "за понети", што у џепове, што у виду пакетића са остацима, да се не баци.
А около глад.
Имам питање: ко је овај новокомпотовани крканлук платио?
Тако је било и на сабору у Белој цркви 1941.године када је заблудели, идеологијом заслепљени Жикица Јовановић -Шпанац испалио први "устанички" метак ни мање ни више него у брата Србина жандарма на дужности!
Победила идеологија, памти се Шпанац. Српском жандарму ни име се не зна. Али, доћи ће време, верујем и надам се, када ће се Срби узети у памет и слогу и именом жртве острашћеног Шпанца памтити Дан неслоге, Дан братоубилаштва-ЗА ОПОМЕНУ.
Како народ каже: "Ко неће свога за брата, хоће туђина за господара".
Жртви Шпанца, српском жадарму који је служио отечетсву и отаџбини до дана данашњег није подигнут споменик. Подигнут је Шпанцу. Не само у Белој цркви. Славимо неслогу и братоубилаштво.
После 73 године славимо споменичаре који су проживели живот у СФРЈ, СРЈ и данас као "бубрези у лоју", са свим привилегијама и (отетим) частима-часни толико да никада, никада, као идеолошки привилеговани "ослободиоци" нису после рата (или ратова) делили ни судбину народа ни државе!
Тако је и данас. Кад се будућност ове земље пакује за бели свет, кад школовани млади родитељи без сталног запослења, не бирајући посао, тешким мукама прехрањују свој пород, спали на једног потомка или потомка у перспективи због опште бесперпективности, којој су споменичари и остали дали и дају огрооооман допринос њихови ситуирани наследници, полагачи венаца на спомен обележја у многим местима лепе наше морали су да се окрепе и почасте.
Захваљујући свом идеолошком председнику "оних" партија- СПС и ПУПС-а који су "усрећили" толике самоуправе својим "подмлатком", отвориле су се општине и месне заједнице за овај велики датум, који славе без народа и, не дај Боже, попа. Славе они свој Дан устанка. Славе и заливају.
У општини општепознатој по сиромаштву, тако се, у присуству сведока, проносила незамислива количина кетеринга, скупљег и квалитетнијег за окрепљење и прославу полагача венаца и Демостена "устанка".
Особље "Jerry"-ја проносило је размаженим паразитима најскупље и најделикатесније залогаје, слане и слатке. Количину и "за понети", што у џепове, што у виду пакетића са остацима, да се не баци.
А около глад.
Имам питање: ко је овај новокомпотовани крканлук платио?
0 Коментари