UTISAK DANA
Uđem u bus, rano jutro, još spavam (ne želim da se probudim).
Najednom, trže me, kao i sve oko mene, nekakva gungula: iz koškanja na vratima, nasta svađa, čak i sa psovkama, pretnje-smorena, uplaših se da ne nastane krkljanac. Pogledam i imam šta da vidim-guraju se dve bake. Gospode, na šta smo mi došli!
Slučajno u poseti kod dvoje starih, priključim se iz pristojnosti gledanju TV-a. Gledaju direktan prenos sednice Narodne Skupštine Srbije, ne propuštaju ni jednu reč.
Nasmejem se u par navrata od srca.
I, gle čuda, kad stigoh kući, nastavih posle sto godina da pratim prenos. Biser do bisera. Besplatan cirkus.
Međutim, nije sve ni smešno. Gledaš ih i čuješ zastrašujuće stvari koje nisi znao, pa se zamisliš-pa, ja i nemam pojma gde živim!
Ne znajući, mi i ne sagledavamo svu stragotu okružujućeg zla.
I prošlog jula su bile vrućine i odmori kad je usvajan famozni Zakon o radu. Sindikati su se uslikavali u informativnim emisijama, u sezoni odmora nikoga nije zanimalo šta će ih snaći kad se vrate.
Tako je i sada: na zasedanju Skupštine (i poslanici se žure na odmore, pa rade do kasno u noć) usvaja se ključni paket: Izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama male vrednosti, Zakon o javnom dugu, Zakon o racionalizaciji zaposlenih u državnoj službi...
To što štitim zdravlje upotrebom TV samo za filmove i sport, što ne pratim novine, obija mi se o glavu-baš se potresem saznanjem dokle smo mi stigli-novinar, a neobaveštena da Zakon o racionalizaciji predviđa i nekakav Republički registar zaposlenih. Kao za rogatu marvu koja je popisana nedavno.
Ne propuštam sednicu sutra.
Najednom, trže me, kao i sve oko mene, nekakva gungula: iz koškanja na vratima, nasta svađa, čak i sa psovkama, pretnje-smorena, uplaših se da ne nastane krkljanac. Pogledam i imam šta da vidim-guraju se dve bake. Gospode, na šta smo mi došli!
Slučajno u poseti kod dvoje starih, priključim se iz pristojnosti gledanju TV-a. Gledaju direktan prenos sednice Narodne Skupštine Srbije, ne propuštaju ni jednu reč.
Nasmejem se u par navrata od srca.
I, gle čuda, kad stigoh kući, nastavih posle sto godina da pratim prenos. Biser do bisera. Besplatan cirkus.
Međutim, nije sve ni smešno. Gledaš ih i čuješ zastrašujuće stvari koje nisi znao, pa se zamisliš-pa, ja i nemam pojma gde živim!
Ne znajući, mi i ne sagledavamo svu stragotu okružujućeg zla.
I prošlog jula su bile vrućine i odmori kad je usvajan famozni Zakon o radu. Sindikati su se uslikavali u informativnim emisijama, u sezoni odmora nikoga nije zanimalo šta će ih snaći kad se vrate.
Tako je i sada: na zasedanju Skupštine (i poslanici se žure na odmore, pa rade do kasno u noć) usvaja se ključni paket: Izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama male vrednosti, Zakon o javnom dugu, Zakon o racionalizaciji zaposlenih u državnoj službi...
To što štitim zdravlje upotrebom TV samo za filmove i sport, što ne pratim novine, obija mi se o glavu-baš se potresem saznanjem dokle smo mi stigli-novinar, a neobaveštena da Zakon o racionalizaciji predviđa i nekakav Republički registar zaposlenih. Kao za rogatu marvu koja je popisana nedavno.
Ne propuštam sednicu sutra.
0 Коментари