СВЕ ЈЕ БИЛО И МОЖЕ БИТИ...

Била сам врло млада кад ми је под руку дошао Точков први соло албум. Осим што се више није скидао са мог грамофона "Тоска 15" (авангарда за то време), натерао ме је као преданог и освојеног фана да трагам даље за оним што је бели маг музике радио. Пут је неизбежно водио ка "Смаку".

Први албум отворио је један нови свемир: за разлику од Точка соло имао је Борисов вансеријски глас и стихове, рецимо "Блуза у парку", Биски...
Није требало ни много ни дуго, одмах су постали моја заклетва.
(Збогом "Дугме", Аки, Дадо, сви, сви).
Памтим "Сателит", мега хит, "Улзак у харем"-неизбежан на свим игранкама (!?!), а тек "О, како сте, људи моји...."- ШУМАДИЈСКИ БЛУЗ.
Слушајући и волећи ову музику и сама сам у својој средини постајала нека врста култа.

Ти су људи изгаралаи за музику и поштенији однос према уметности, јер су они (и вероватно њима слични негде у свету) рок узвисили у уметност 20. и 21.века, до данас нећу срести.
Сваки нови албум ишчекивала сам к`о озеб`о сунце.
Да, онда се догодила-како то кажу "Црна дама".

Пре него што се у провинцијској продавници плоча појавио луксузан црни омот, знала сам све песме, захваљујући радију који смо неуморно слушали ("Вече уз радио", "Озон", "Топ листа недеље"-Слобе Коњевића).
Опет она гитара, Борисов невероватни вокал, али и Кепа, Зоран и Лаза засијали су у пуном сјају!
Плоча опремљена мудростима Конфуција била је утеха за моју гладну душу и више се није скидала са грамофона. Само се мењала дотрајала игла...О, дивни дани!
А кад су моји идоли дошли у наш град, данима сам исписивала транспарент са њиховим именом и вратила се те вечери с отеченим длановима, промукла и болесна.
Отада не престајем да пратим њихов рад.
Та невероватна петорка успела је да те 1978.године, после југословенске турнеје на којој су напунили хале свих екс ју градова, направивши плочу године, будући постава године у свим категоријама да преживе финансијску превару невиђених размера и заврше је још и с дугом, који су крваво отплаћивали!
Да!
Наравно, сваки концерт у Београду је био мој.
Падало ми је на памет шта је с Борисом, зашто Дадо, зашто Најда, али од њега једноставно није било ни трага ни гласа...

И онда- Арена 2012.
Неки скептици из моје околине одушевљени су Борисовим наступом и певањем-што ме вређа.
Борис је био и остао диносаурус "Смака".
Била сам спречена да будем на Ушћу ове, 2015.године.
Зато сам Бориса Аранђеловића испратила до породичне гробнице у родном Белошевцу 3.септембра 2015.године.
И, верујте ми, помисао да је из виших разлога спречен да запева са "Смаком", откинула је највећи део мога света.