ФЕЈСБУК (К)РАЈ
Распилавимо се на све новости које уредно сервирамо на фејсбуку.
Рођење, венчање, диплома, селфи...
Наздрављамо, частимо се изливима љубави у виду фамозног лајка.
Не говоримо о успесима без одређеног броја лајкова.
Вртимо се у бесконачном, безопасном кругу. Тако самозадовољни.
И чим се појави смисленија, критичка објава - рука нам неће да се офиремо, да се зна да дајемо подршку једном ставу, мишљењу, аргументованој критици.
Пролазе само пароле или етикете. Насумичне, овештале, општепознате, прихватљиве.
Поздрави за добро јутро, добар тек и лаку ноћ - у три кључна доба дана: јутарња кафа, ручак и после вечере.
Рука нам се удрвени чим неко спомене заверу, превару, обману, опасну намеру са последицама по већи број људи, или, можда, све.
И тако фејсбук реферише да смо инертни, незаинтересовани, у довољној мери заплашени - те се праг реактивности може подићи новом неподобштином.
Тестира нас у име владара.
А ми испијамо кафице у шољицама са најневинијм срдашцима, које се пуше, са, такође, оцртаним срдашцима у кафи, уз покоју чоколадну бомбону или колачић на тацни - живећи у виртуелној идили, мирећи се и окрећући миомирисима чаробних кухиња, као већи Амери од Амера. Снатримо кроз своју процеђену бајку неку туђу, стрип стварност, склапајући очи пред чињеницом да смо из кутије за кафу огребали последњу кашичицу и да смо ону срцолику чоколадну бомбону само одсањали, јер је дуго нисмо добили ни на поклон, а некмоли приуштили себи.
Клепамо стихиће или цитате да се не бисмо пробудили из тог опојног сна у који нас гура управо супротна стварност пред којом не отварамо очи јер би нас дотукла...И она нам краде дане и драгоцено време нашег живљења.
У међувремену, док смо опрали шоље са окрзнутом ивицом, можда нам се поткрао уздах. Сешћемо поново да уђемо у туђу виртуелну идилу покрадених рекламних слика из туђине, и поново ћемо повратити дозу доброг расположења.
Ништа стварно нас се неће дотицати.
Све мање ћемо стварности дозвољавати да нам приђе.
Надохват је увек доза сна коју ће нам већ сервирати пријатељи. Виртуелни. Са којима смо се нашли. Који су нам прирасли за срце. Који знају како да нам поправе расположење - неким цитатом и покојом сличицом идиле. И живот ће већ некако проћи. Били смо...
П. С. У међувремену ми је фејсбук, надам се temporary суспендовао све странице. Догодило се то после објаве "Хиљаду станова у кругу некадашње касарне "Алекса Дундић"
Рођење, венчање, диплома, селфи...
Не говоримо о успесима без одређеног броја лајкова.
Вртимо се у бесконачном, безопасном кругу. Тако самозадовољни.
И чим се појави смисленија, критичка објава - рука нам неће да се офиремо, да се зна да дајемо подршку једном ставу, мишљењу, аргументованој критици.
Пролазе само пароле или етикете. Насумичне, овештале, општепознате, прихватљиве.
Поздрави за добро јутро, добар тек и лаку ноћ - у три кључна доба дана: јутарња кафа, ручак и после вечере.
Рука нам се удрвени чим неко спомене заверу, превару, обману, опасну намеру са последицама по већи број људи, или, можда, све.
И тако фејсбук реферише да смо инертни, незаинтересовани, у довољној мери заплашени - те се праг реактивности може подићи новом неподобштином.
Тестира нас у име владара.
А ми испијамо кафице у шољицама са најневинијм срдашцима, које се пуше, са, такође, оцртаним срдашцима у кафи, уз покоју чоколадну бомбону или колачић на тацни - живећи у виртуелној идили, мирећи се и окрећући миомирисима чаробних кухиња, као већи Амери од Амера. Снатримо кроз своју процеђену бајку неку туђу, стрип стварност, склапајући очи пред чињеницом да смо из кутије за кафу огребали последњу кашичицу и да смо ону срцолику чоколадну бомбону само одсањали, јер је дуго нисмо добили ни на поклон, а некмоли приуштили себи.
Клепамо стихиће или цитате да се не бисмо пробудили из тог опојног сна у који нас гура управо супротна стварност пред којом не отварамо очи јер би нас дотукла...И она нам краде дане и драгоцено време нашег живљења.
Ништа стварно нас се неће дотицати.
Све мање ћемо стварности дозвољавати да нам приђе.
Надохват је увек доза сна коју ће нам већ сервирати пријатељи. Виртуелни. Са којима смо се нашли. Који су нам прирасли за срце. Који знају како да нам поправе расположење - неким цитатом и покојом сличицом идиле. И живот ће већ некако проћи. Били смо...
 |
| Kaсарна "Алекса Дундић" у Земуну |
П. С. У међувремену ми је фејсбук, надам се temporary суспендовао све странице. Догодило се то после објаве "Хиљаду станова у кругу некадашње касарне "Алекса Дундић"
0 Коментари