КАКО НАДМУДРИТИ ДАН МРМОТА? И У ДОБРУ И У ЗЛУ

Необично је што сам данас у еуфорији?
Недеља. Породичан дан. Породични ручак.
Трт!
ДАН МРМОТА. Као и сваки други. Само мало окупиранији.
Сви виде да сам у тешкој, тешкој еуфорији, па се склањају.
Фуј, стварности!
Фуј, фуј, фуј!
Фуј, грозоморије!
Још једном фуј.
Кроз смех и сузе враћам агејн "И у добру и у злу"
- спасиоца овог сјебаног, усраног кишног дана. Као и сваког од ових дана! Вау, човече! Ко је, у ствари, луд? Увек сам, признајем, сумњала.
Могу ли да сумњам? У потпису Мрмот.
Без обзира на моју сјебану недељу, понедељак, уторак, среду, четвртак, петак и суботу, погледајте овај филм. Свашта ће вам постати јасно. Шта је вапај душе и када и како душа издише. Све о нашем времену, најгрђем времену постојања, биће много јасније.
Џенифер Лоренс је 2013..године освојила "Оскара" за улогу биполарне Тифани.

Биполарну Тифани имамо сви - по неколико комада у свом крају. Да ли је препознајете? То су оне самоуништавајуће добрице, апсолутни фрикови што себи дозвољавају све, а да нисмо ни мисао икад озбиљније сврнули на њих. Толико о нама.
Silver Lining, у преводу "И у добру и у злу" је друга филмска сарадња Дејвида Расела са Џенифер, Бредлијем Купером и Робертом де Ниром, коју ће наставити и у тако животном делу "Џој".
Нема много уметника који су умели да се достојно дохвате са темом као што је то учинио писац "Сребрне поставе" Метју Квик, чији је роман екранизовао Расел. Све што могу да призовем у сећање је "Хелен" и, можда, "Господин Џонс"....
На ивици доброг хумора од кога вам истовремено и плаче и смеје испричана је прича о Пету Солатану, који се, после нервног слома, враћа у свој окрњени живот са психијатријске клинике. У стигматизованој америчкој средини, породици, окружењу он покушава да од илузија обнови све што је брејкдаун уништио. И тада, сасвим неочекивано, и готово присилно налази нов свет којем припада.
Увлачењем у тескобну и страшну атмосферу болести кроз реалну и, самим тим, хумористичну призму свакодневице (мрмота) - против које је свака болест душе - Расел успева да нас учини сапатником и саучесником, увлачи нас у опасне и безазлене сфере живљења, поседа у собу и чини нас више него гледаоцем. Са невероватно много емпатије сачињен филм о све чешћој  и присутнијој психози, као да жели да нам докаже да је понекад, ма колико било тешко, одушак да наћи  са оне стране, стране на којој се говори забрањено овде, чини што није пристојно иначе, једном речју, понаша како душа води.
На просто невероватан начин је Џенифер Лоренс у ствари надјачала главну улогу поверену фантастичном Бредлију Куперу.
Ретко успешно рабљена тема инспирисала је искусног Роберта де Нира на невиђене глумачке бравуре.
Не сећам се кад ми је нешто овако ефикасно отерало осећај да је још један дан мрмота.
Пустићу филм поново.
Желим да траје.