КАЛЕНДАР ЗА ПО(Ш)ТАПАЊЕ
Народе, можда је проблем у мени. Прихватам. У потпуности се слажем. (Нисам нормална).
Не осећам ваше време, ваше поводе - за ишта.
Не признајем Нове године. Не саосећам. Жалим.
Не учествујем у еуфоријама.
Не дотиче ме се.
Имам ја своју годину, тренутак кад осетим да нешто почне. Није везан за календар. Изненади и мене.
Само пустим да се догоди. И догодило се.
Нисам очајавала у пиџами. Нисам (ехеј) била уопште несрећна. Напротив. И било ми је тако лепо. Што је најочаравајућије - (ехеј) И СУТРАДАН. Онај празни, онај тако пуст, као после краја света - 1.јануар, како га ви бројите.
Науживала сам се у самоћи и распаду система, на који сам, изненада, пристала. Извлачим из њега позитивно: сви (мислим на децу) ионако треба да иду својим путем (мајке су само инкубатори, зар не?), тако да је мало мира у сићушној заједничкој средини, обично пуној гужве ако смо на броју.
Исплела сам себи ламирану беретку.
Смејала сам се као да први а не 759 пут гледам Hangover, 758 пута спас од потонућа и први пут смејући се као лудак из свег гласа бесмртним провалама моје омиљене дружине.
Задајем себи: збогом календару за поштапање. Одбацујем штаку, ходам. Не хајем за општа времена, дане и датуме. Ја морам спасити време и сопствено (неизгубљено и преостало) постојање. И немам више времена. Стварно немам. Сем за оно што га заслужује.
Не признајем Нове године. Не саосећам. Жалим.
Не учествујем у еуфоријама.
Не дотиче ме се.
Имам ја своју годину, тренутак кад осетим да нешто почне. Није везан за календар. Изненади и мене.
Само пустим да се догоди. И догодило се.
Нисам очајавала у пиџами. Нисам (ехеј) била уопште несрећна. Напротив. И било ми је тако лепо. Што је најочаравајућије - (ехеј) И СУТРАДАН. Онај празни, онај тако пуст, као после краја света - 1.јануар, како га ви бројите.
Науживала сам се у самоћи и распаду система, на који сам, изненада, пристала. Извлачим из њега позитивно: сви (мислим на децу) ионако треба да иду својим путем (мајке су само инкубатори, зар не?), тако да је мало мира у сићушној заједничкој средини, обично пуној гужве ако смо на броју.Исплела сам себи ламирану беретку.
Смејала сам се као да први а не 759 пут гледам Hangover, 758 пута спас од потонућа и први пут смејући се као лудак из свег гласа бесмртним провалама моје омиљене дружине.
Задајем себи: збогом календару за поштапање. Одбацујем штаку, ходам. Не хајем за општа времена, дане и датуме. Ја морам спасити време и сопствено (неизгубљено и преостало) постојање. И немам више времена. Стварно немам. Сем за оно што га заслужује.
0 Коментари