НЕ ПОДНОСИМ ЈАЈАРЕ
Увек сам поштовала џекове.
Може човек да буде последњи пропалитет, па да се држи и неког макар пропалитетског кодекса. Лако сконташ где је слаб, па и сам поштујеш, а и газиш где је проходно.
Али кад почну да ме "раде" људи за које губим временом свако поштовање, једноставно ми позли.
Први и други су по квалитету злочина неупоредиви.
Од првих ништа не очекујеш, од других се злоупотреби ниси надао. Па ти сад види.
Безброј је таквих ортака.
Нажалост највише на оној мојој, патриотској, слободарској страни.
Кренемо ти ми лепо: делимо идеје, жар, разглабамо како ћемо и шта ћемо. Препустиш место оснивача, као културан човек. Радујеш се сваком напретку човека који те купио, здушно радиш на његовом добру и успеху. Пратиш га. Необавезно саветујеш. Усмераваш. Наравно, нећеш да се експонираш.
У почетку си неко, неко важан, звучан и значајан.Читај: мазга. Вучеш, правиш гужву, пишеш, исправљаш, коригујеш - у пола ноћи се нечег досетиш, дају ти се приступне шифре с пуним поверењем.
Временом наступи тајац - треба да званично, са доказаним заслугама, уђеш у неки тим.
Али, са друге стране, ниси баш профил за манипулацију. Тада пристану на компромис науштрб договаране перфекције да не би били угрожени или имали осећај дужности. Ангажују неког.
Тако сам се у више наврата, разочарана, повлачила. Проредила бих одазивања, док позиви не би постали куртоазни, а моје присуство дужник носталгији.
Једном, кад сам била без посла, сретнем пријатеља који је из страних донација добио 300.000 евра да покрене локалну телевизију испред националне мањине. Попијемо кафу, обиђем студије, видим све солидно, програм ђене ђене, питам, онако узгред, случајно, без `леба сам: "Што ме нисте звали да направимо нешто садржајно?" - на програму су само спотови. "Пријатељ" ми одговара: "Нисам хтео да те зовем, ти си професионалац... " Додуше, хвала му на похвалама, али нисам заборавила.
Е, сад радим са господом, али никада да окончам тај полупријатељски однос. То вам је као кад одете код шнајдера, па му сваки пут, кад одете по сашивен комад, нешто изнађете да вам поправи, иако сте онако тражили како је урадио. Шта ће, човека доведете у ситуацију да мора.
Тако ја за човека који не зна шта има, а у међувремену видим и какав је и ко је, једноставно морам да ствар у коју сам се уплела и одрадила је максимално - ни сам није све што је добио очекивао - морам да дорађујем, кратим и преуређујем до у бескрај.
Наравно, човеку који не зна шта има образ не смета, а у међувремену се упутио у цене услуга, не пада на памет да понуди ишта заузврат. Усладило му се да од неког прави будалу.
И увек кажем себи - нећу, ал` ме он тако вешто притисне и смота да ме срамота и због њега и због себе, а он то злоупотребљава. При томе ужива у томе што је тако културан.
Уф!
Нови задатак - научити да заборавиш ово грозно осећање празнине, злоупотребљености које ти на моменте дуже и мучније од умирања смучи посао који волиш.
Али кад почну да ме "раде" људи за које губим временом свако поштовање, једноставно ми позли.
Први и други су по квалитету злочина неупоредиви.
Од првих ништа не очекујеш, од других се злоупотреби ниси надао. Па ти сад види.
Безброј је таквих ортака.
Нажалост највише на оној мојој, патриотској, слободарској страни.
Кренемо ти ми лепо: делимо идеје, жар, разглабамо како ћемо и шта ћемо. Препустиш место оснивача, као културан човек. Радујеш се сваком напретку човека који те купио, здушно радиш на његовом добру и успеху. Пратиш га. Необавезно саветујеш. Усмераваш. Наравно, нећеш да се експонираш.
У почетку си неко, неко важан, звучан и значајан.Читај: мазга. Вучеш, правиш гужву, пишеш, исправљаш, коригујеш - у пола ноћи се нечег досетиш, дају ти се приступне шифре с пуним поверењем.
Временом наступи тајац - треба да званично, са доказаним заслугама, уђеш у неки тим.
Али, са друге стране, ниси баш профил за манипулацију. Тада пристану на компромис науштрб договаране перфекције да не би били угрожени или имали осећај дужности. Ангажују неког.
Тако сам се у више наврата, разочарана, повлачила. Проредила бих одазивања, док позиви не би постали куртоазни, а моје присуство дужник носталгији.
Једном, кад сам била без посла, сретнем пријатеља који је из страних донација добио 300.000 евра да покрене локалну телевизију испред националне мањине. Попијемо кафу, обиђем студије, видим све солидно, програм ђене ђене, питам, онако узгред, случајно, без `леба сам: "Што ме нисте звали да направимо нешто садржајно?" - на програму су само спотови. "Пријатељ" ми одговара: "Нисам хтео да те зовем, ти си професионалац... " Додуше, хвала му на похвалама, али нисам заборавила.
Е, сад радим са господом, али никада да окончам тај полупријатељски однос. То вам је као кад одете код шнајдера, па му сваки пут, кад одете по сашивен комад, нешто изнађете да вам поправи, иако сте онако тражили како је урадио. Шта ће, човека доведете у ситуацију да мора.
Тако ја за човека који не зна шта има, а у међувремену видим и какав је и ко је, једноставно морам да ствар у коју сам се уплела и одрадила је максимално - ни сам није све што је добио очекивао - морам да дорађујем, кратим и преуређујем до у бескрај.
Наравно, човеку који не зна шта има образ не смета, а у међувремену се упутио у цене услуга, не пада на памет да понуди ишта заузврат. Усладило му се да од неког прави будалу.
И увек кажем себи - нећу, ал` ме он тако вешто притисне и смота да ме срамота и због њега и због себе, а он то злоупотребљава. При томе ужива у томе што је тако културан.
Уф!
Нови задатак - научити да заборавиш ово грозно осећање празнине, злоупотребљености које ти на моменте дуже и мучније од умирања смучи посао који волиш.
0 Коментари