ПОСЛЕПРАЗНИЧНО СИВИЛО

Понада се понекад тако човек да је измакао дневним лудилима, али, сто му громова, не може утећи обавезама, те је просто приморан да се, без своје воље, умеша у вреву.
Какву вреву? Да је бар врева. Нисам први пут зажалила што уопште идем међу људе.
Почело је сабајле: прва вест на порталима - смрт Дејвида Боувија. Лично сам је прилагодила: "Свет потресла смрт легенде..."
Милиони сећања на разноразне животне згоде пролазе кроз главу, сударају се - не знате колико вам неко значи, док не нестане. Стара истина.
"Спејс контрол ту мејџор Том..." чујем цео дан у глави.

И наједном, Главна и све остале улице, које ће остати и кад ми прођемо, без жаљења, и бројати нечије туђе кораке, постаје тужна свакодневна реалност. Исте стазе, исте зграде, исте собе, све убитачно исто као и пре празника који су толико обећавали.
Зенон је био у праву: ништа се не догађа, јер је кретање немогуће...ааааааааааааа
Улични продавац новина ће ме јурити кад прођем да ми уручи бесплатни примерак "24 сата".
Секонд хенд ће имати распродаје одређеним данима.
Људи ће журити својим путевима, постпразнично смрачени, истрошени и потрошени.
И неће бити радости ни за лек.

П.С. Можете ли да поверујете да се у некадашњем "Лондону" отвара продавница "Идеа"?!?
        (Знала сам да треба да фотографишем!)