СЛАВИ, ПА ЗАДЕНИ

Прославили смо крсне славе (од октобра до Савиндана) - своје, својих кумова, родбине. Било је ту и рођендана. Потом Нова, ево Божића, чека Православна нова, Богојављење, још слава, и рођендана, свакако. Божја милина од дана. Хране у изобиљу (ко се усудио да каже да је у Србији криза?). Умори се човек од посне и славске трпезе. Као да нема оних "обичних" дана. Као да нам је, не дај Боже, последње. И тако, из лета у лето.

Лепо је то, само кад би, ипак, било мало мере. Мало укуса, мало мање претеривања. Отекосмо од посета, ручкова, крканлука. А у овоме часу и не схватам какво је то славље, кад пола света поумира од преоптерећености стомака и светковања.
Та нису ово они празници наших предака, који су изискивали да се угоји прасе, припреми за трпезу, оде у шуму по бадњак, ложи ватра, пече чесница, варе пихтије и остали народни деликатеси. Све се то сад купује на кило у пластичној амбалажи. А новац се однекуд за ове прилике створи. Као да смо Божји народ.
Што се мене тиче, уморих се, брате, од празника и одмора. Хоћу да радим, да се здраво уморим, да се нормализујем.
Уморна сам и од те-ве прича, и од филмова, опасно је шалтати се из света у свет преко три-четири филма дневно. У праву су који кажу да нема Србије где је света. Мед и млеко у данашњици опште кризе.
Погледајмо само шта славе други. Западњаци Божић, Ускрс, Нову и имендане. Ни славу, ни славу родбине, ни кумова. За свадбу себи платиш ручак и поклон, па ти се и не остаје. Исто је и с рођењем, а око сахрана не праве гломазне церемоније као ми.
Одрекли смо се сваке нормалности: теретане, рекреације, додатног образовања, излазака, сезонског обнављања гардеробе (крпимо старо), летовања, зимовања и викендовања, недељног поподневног ручка на пријатном месту, свега, сем својих претеривања. За њих мора да буде.
Па, и да буде, ал` сведено, нормално.
Кад одеш код домаћина на славу, изнеће ти од птице млеко, а кад се потроши од славе, чешаће се и где га не сврби. Да ли је то Бог искао од нас себи у славу? И како се, у ствари, прославља Бог? Зар је неумереност у ићу и пићу слављење Бога?
Управо одгледах причу једног нашег познатог појца. Волим његово појање. Бог је ту несумњиво имао огромног удела. Појац је и сликар. Помиње своју мајку, осећа док пева ту руку која га је заљуљала, каже. Случајно знам да је његов рођени брат, на жалост покојни, и сам изванредни карикатуриста, којем није одата дужна почаст у српској јавности, престао да говори са појцем кад му је оставио мајку на чување, јер је морао с породицом у иностранство, трбухом за крухом. Кад се вратио, затекао је мајку, коју је неговао док је могао у старачком дому, на самрти. Никада није опростио брату, који је имао све услове, прекршену реч да ће им матер чувати док се он не врати. А појац прича. Пева и слика.
Разбашкарио се у стану свога брата после сахране. Да је његов брат само могао да устане из гроба!
И све тако дотерамо до карикатуралности.
Славимо, нико нам не може забранити.
Славимо како доликује.
Ако славимо, нека у томе сем обичаја, буде и вере.
Славимо, ипак, с неком мером.
Ово је стварно превршило.