НА СЕЛУ СОФРА НОН - СТОП, У ГРАДУ "СЕДЕЋИ КОКТЕЛ" ЗА СЛАВУ
У Србији се некада разликовало слављење крсне славе на селу и у граду.
Славило се данима
: "софра" се простирала чим се гужва разиђе, за оне који ће тек доћи да честитају.
На славу се, и на село, и у град ишло празних руку, пуног срца и добрих жеља. Евентуално се старијима носио сапун, шећер у коцкама, јабука или какво воће. У град се домаћици носио букет баштенског цвећа. Ништа пиће, стакларија, кафе и чоколаде, "мешавине"...
О заборављеним обичајима говорила је 12.јануара у скупштинској сали општине Земун Марина Лукић - Цветић, историчар уметности и в.д. директора Завода за проучавање културног развитка.
Разлика између слављења славе (па и Божића) на селу и граду одавно се изгубила, отприлике од 50-их година прошлог века, када је грађанска класа практично уништена и инфилтрирала се у слој интелектуалаца, тврди Лукић - Цветић.
Пратећи трагове и сећања на заборављену "грађанску" славу, Лукић - Цветић је обишла многе крајеве Србије и записала традиционалне обичаје и разлике међу њима.
"Основно је славити растерећено и стално имати у виду да је слава у част домаћем свецу заштитнику и предака који су нам је пренели", каже Марина Лукић - Цветић, осуђујући гужву, нервозу и пометњу која обично настаје у српским кућама када се припрема најважније породично славље.
У многим градским срединама, неговао се култ уредности, те се пред славу детаљно поспремала кућа, посебно посуђе и славски прибор.
Породице су дочекивале славу у навечерју, када су домаћице износиле пите и ђаконије за породичну вечеру.
Домаћица би у зору наредног дана приредила славски колач, који се, уз жито и вино освештавао најчешће у цркви. Тога дана се палила свећа и остајало на литургији, а по повратку обедовало тачно у подне, када су за свечану трпезу седали сви чланови породице.
У посете пријатељима, кумовима и родбини одлазило се после подне, од пет до осам увече.
Служило се најпре жито, потом обавезно две врсте домаћег слатка и колачи, уз пробрана вина. Колачи су се гостима нудили три пута, отуда обичај звани "три реда колача". После слаткиша (такозваних "мушких колача" уз које је ишло пиће: обавезне ванилице, лондонске штангле, штрудле, лења пита - из куварица бака и тетака) служена је кафа. Звало се то и "седећи коктел".
У гостима се остајало пола сата, и настављало на честитку даље - етикеција је налагала да се последња посета заврши до осам часова!
Изузетак је чињен у случају "визите" родбине која је допутовала издалека и остајала на спавању.
Куће су грађене да буде простора и намештаја за пријем гостију за славу - распоред се битније није мењао осталим данима.
Сутрадан је у госте долазила родбина, пријатељи и комшилук.
Обичај је временом прерастао у ручак, као на селу.
Трећи дан се звао "дечји дан", када су на гошћење довођена деца, за коју је чињен изузетак - служило се и "мало меса", што у ствари значи и сланог јела, јер су се у дружењу и игри задржавала дуже од одраслих. Трећег дана славе био је обичај да се остаци хране поделе са ближњима, пријатељима и комшијама, који су позивани на славу.
"Заборављени обичај слављења грађанске славе покушавамо да вратимо. Он прави ону фину разлику између градскихи сеоских услова, много мање оптерећује укућане и врло се добро и брзо прихвата" - каже Лукић - Цветић.
У условима у којима је све више градске сиротиње (ма како се држала) и када су препреке виђању одговарајуће послужење, али и поклони за оне који славе, стара нова идеја заиста звучи врло освежавајуће.
0 Коментари