СРЕЋАН РОЂЕНДАН, НЕНСИ

Имала сам две године и четири месеца кад сам добила најлепши поклон у животу. Поклон за памћење. Лепши и дражи од сваког новогодишњег пакетића. У розе меканом ћебенцету мама ми је донела сестрицу.

Била сам посебно важна, јер више нисам била сама.
Буцмаста и округла бебица променила је наш живот.
Навикла сам се да као старија бдим над њом.
Увек јој је требала моја помоћ. Да се не изгуби, држала сам је за руку. Водила је свугде са собом и у игри једним оком погледивала на њу. Поред мене, нико јој није могао ништа. Због ње сам кидисала и на старије и на јаче од себе. Она је била моја обавеза и моја највећа љубав. Била сам јој потребна.
И кад је пошла у школу три разреда за мном, помагала сам јој да се описмени, научи, а посебно штитила њене свеске с "ушима" од маме, да не заврше где им место није.
Безброј пута сам на себе преузела њену кривицу. То се подразумевало. Она је била млађа и требала јој је заштита.
Била сам јој идол, све је учила од мене.
Обзиром на честа сељакања од места до места, постале смо и више од сестара - најбоље другарице. Помагало нам је што нисмо уопште личиле једна на другу.
И данас као одрасле имамо своје тренутке - понекад неко незаборавно и лудо летовање, кад пустимо срцу на вољу, испуњено сећањима, несташлуцима који би са другима били неприлични, анегдотама само нама разумљивим.
Ненси је прва особа у мом животу о којој сам се старала, предајући се својим дужностима колико је то уопште било могуће.
Кад би имала проблем, бдела сам. Ако је била у проблему, смиривала сам је и тражила с њом начине да га реши. Кад је била болесна или повређена, нисам се одмицала док не оздрави и опорави се.
Кад сам добила своју децу, схватила сам да ми је сестрица била прва ћерка. Често је и нехотице ословим са "Сине".
Да, има она своје бубице: расејана је, замајана и тешка да послуша. Мора да јој се обије о главу да би прихватила савет. Увек је у праву и има изговоре за сваку глупост коју учини. Али је зато радост за очи, воли само лепе ствари и, без обзира што звоца и не учини нешто из прве, без натезања, дивно и племенито биће, чије друштво не бих дала ни за шта на свету.
Волим је и што још увек заливамо свој сан о брвнари надомак шуме, у којој ће она додавати цепанице у камин, а ја је (и даље) учити да штрика уз ватрицу и дуге ноћне разговоре.
Ближи се час када ме је пре прилично година њен долазак на свет обрадовао највише на свету.
Да могу, спаковала бих јој своје срце с машном на поклон. Добила га је чим сам је угледала, онако малу, чупаву и округлу у розе ћебету.
Захвална сам јој за сваки тренутак који је са мном поделила, за сваку помоћ коју ми је узвратила кад је било најтеже, за непомућено разумевање без речи, за сву љубав којом ме је тешила кроз тежак и промашен живот, за сва лудила која су ме до суза разгаљивала и удаљавала од тако често неподношљиве тежине постојања, за сваку подељену бомбону, за све мале и велике ствари као доказ њене безусловне оданости, захвална сам јој што је имам и што знам да увек постоји не само сестра него и најбољи пријатељ. Захвална сам Богу што је имам.
Да ми је жива, насмејана и радосна заувек моја лепа сестра, мој мали давеж, мој изгубљени сметењак... Срећан ти рођендан, Ненси.