ЗВАЛИ СУ МЕ НЕЖ
Срам ме било што сам те заборавила и сетим те се само кад падне снег.
Стварно се стидим.
Путовале смо борчанским аутобусом у град и ти си ме, клатећи се о држач назвала Неж. Тако да сам добила своје зимско име.
Читале смо фрагменте старих Грка и гледале у карте старог света које су нам поклонили историчари (са трећег спрата ЕФ-а) пратећи мисли мудраца. Трагале смо где су се сударали, за струјама Мраморног, Јонског, Егејског и Средоземног мора.
Давиле се у маслацу и славонској базламачи.
Крстила си ме, и ја сам те заборавила. Отпутовала си у своју монашку фазу. И нисам се одазивала на твоје позиве...
И данас снежи, засипа јелове гране и путеве без људи.
Видим на њима твоју узану прилику, како ми измиче у плавичасти сумрак. Слутим вунену мараму у коју си сакрила лице. Кнегиња Мишкина. Ђурђа Колунџић из Славоније. студентеса.
Наноси су завејали трагове твојих стопа, али не и моја сећања. Она су жива као млада пшеница под снежним покривачем.
Не знам шта је с тобом откако си ми скрипте оставила на Тргу Републике, враћајући свакоме што си остала дужна. Поред хиљада пролазника, скрипте су ме чекале у кеси. После ти се замео сваки траг.
Само понекад кад свратим у Нову акрополу по гутљај нектара из Платоновог пехара, потражим твоје лице. Помислим, можда. Али, ти си ту, са мном. У свакој речи старих Грка коју смо заједно срицали лета 1980-ог на првој години студија филозофије. Само ниси ту.
Сећам се поља Црвенке која су те подсећала на завичај и баку.
А никад ти нисам рекла колико те волим, колико си тада, у неколико наших лета метафизике засејала у мом срцу и души. Ако ове речи долете до тебе, знаћеш што већ знаш. У то не сумњам.
Из снега се смеше твоје далеке и топле, светле очи, очи срећних људи.
У самици молиш за своју кумицу Неж. То знам. Спасаваш моју душу.
А можда и зато што сам за једну Српску нову годину и пре питања одговорила са да некоме ко ме је звао "Мој мали Еским". Сећам вас се обоје.
Упозорила си ме сестрински: "Неж, кад си се ти рађала, он је већ полазио у први разред".
Како си само знала?
И хтела да сачуваш моју душу.
Нека деца праве Снешка и игло од снега. То је малена Лара, моја најдража комшиница.
Не смета им што засипа снег, игра их је занела и није им хладно.
НЕЖ
Посвећено Ђурђи Колунџић
Стварно се стидим.Путовале смо борчанским аутобусом у град и ти си ме, клатећи се о држач назвала Неж. Тако да сам добила своје зимско име.
Читале смо фрагменте старих Грка и гледале у карте старог света које су нам поклонили историчари (са трећег спрата ЕФ-а) пратећи мисли мудраца. Трагале смо где су се сударали, за струјама Мраморног, Јонског, Егејског и Средоземног мора.
Давиле се у маслацу и славонској базламачи.Крстила си ме, и ја сам те заборавила. Отпутовала си у своју монашку фазу. И нисам се одазивала на твоје позиве...
И данас снежи, засипа јелове гране и путеве без људи.
Видим на њима твоју узану прилику, како ми измиче у плавичасти сумрак. Слутим вунену мараму у коју си сакрила лице. Кнегиња Мишкина. Ђурђа Колунџић из Славоније. студентеса.
Наноси су завејали трагове твојих стопа, али не и моја сећања. Она су жива као млада пшеница под снежним покривачем.Не знам шта је с тобом откако си ми скрипте оставила на Тргу Републике, враћајући свакоме што си остала дужна. Поред хиљада пролазника, скрипте су ме чекале у кеси. После ти се замео сваки траг.
Само понекад кад свратим у Нову акрополу по гутљај нектара из Платоновог пехара, потражим твоје лице. Помислим, можда. Али, ти си ту, са мном. У свакој речи старих Грка коју смо заједно срицали лета 1980-ог на првој години студија филозофије. Само ниси ту.
Сећам се поља Црвенке која су те подсећала на завичај и баку.
А никад ти нисам рекла колико те волим, колико си тада, у неколико наших лета метафизике засејала у мом срцу и души. Ако ове речи долете до тебе, знаћеш што већ знаш. У то не сумњам.
Из снега се смеше твоје далеке и топле, светле очи, очи срећних људи.
У самици молиш за своју кумицу Неж. То знам. Спасаваш моју душу.
А можда и зато што сам за једну Српску нову годину и пре питања одговорила са да некоме ко ме је звао "Мој мали Еским". Сећам вас се обоје.Упозорила си ме сестрински: "Неж, кад си се ти рађала, он је већ полазио у први разред".
Како си само знала?
И хтела да сачуваш моју душу.
Нека деца праве Снешка и игло од снега. То је малена Лара, моја најдража комшиница.
Не смета им што засипа снег, игра их је занела и није им хладно.
НЕЖ
Посвећено Ђурђи Колунџић
0 Коментари