АнаБел

Хвала читаоцу из Београда који у ове ситне ноћне сате чита моја писанија.
Он сигурно никада неће сазнати колико ми је његово присуство управо сада значило. Видим да чита "Лекарски испит у старом Египту", а онда, ваљда, иде даље, на "Како надмудрити дан мрмота? И у добру и у злу"...Прати он мене, пратим ја њега у аналитици.
Он или она никада неће сазнати колико ми је ове ноћи значило њихово друштво, њихова радозналост и њихова студиозност у откривању онога што годинама бележим.
Преосетљива сам ноћас и нећу моћи дуго да заспем, све док ме умор не обори.

У једној белој простој соби Звездарског породилишта пре више од дведесет лета донела сам на свет своје проворођенче, под не баш најсрећнијим околностима. Узврпољило се на туђем рођендану, а чим смо стигли кући спаковали смо се за болницу.
Возач, мој отац, био је припит и залутали смо...
Те ноћи цео ми се живот премотао кроз главу. Олакшање је стигло у јутро: гледала сам како бабице купају моју Сташу.
Њен отац Кнез Мишкин је добио право да јој да име и изабрао је да буде Ана. Ана Бе. АнаБел, додајем јој ја за овај рођендан.
У паузама, док сам чекала њен долазак, читала сам "Кап шпанске крви". Увек при себи имам Црњанског. Тада је била уз мене Долорес. Фатална, врела Долорес.
Моја ћерка ми је први пут донета у фланелској бенкици са црвеним туфнама. Била је достојанствена и одбијала понуђену храну. Очи су јој биле склопљене, а малени прстићи стиснути уз лице. Наравно, нисам могла да је се нагледам, да јој се надивим. Остатак времена пролазио ми је у чекању њеног поновног доласка. Остала је замишљена и некако необично достојанствена. Није себи дозвољавала да халапљиво, као друге бебе, навали на млеко. Није ни покушавала да се снађе. Покушавала сам да јој отворим стиснуте шакице, није се дала.
Била је тамнопута и напућена, имала високо чело и најпрћастији носић који ћу икада видети...
Сваки заједнички дан био је чиста радост; брзо је загосподарила мноме.
Памтим толико незаборавних дана. Не могу заборавити јутро после њеног првог рођендана. Пробудила се необично срећна и раздрагана. Ослањала се на ивицу кревета. Била је обучена у зелену плишану бенкицу са розе срцем од сатена и у розе плишане панталонице, а на главици је имала велику розе машну. Са лица јој се није скидао осмех, кућа је одзвањала њеним радосним кликтајима.
Чувам пун албум незаборавних успомена: њено голо раме у љубичастом памучном бодију, који је, у пуном пакету добила од пријатеља из Чикага. Најмање чарапице на свету. Најлуђи шеширићи.
Све је са њом било доживљај.
Грљење кад се касно вратим с посла. Њено свијање уз речи: "Мама, ти си миза". Све.
Никада се није променила. Још из ње није ишчилео мирис прве радости. Највеће среће материнства.

Памтим сваки тренутак њеног одрастања.
Жуте сомотске панталоне, шарени топли џемпер и руски везану мараму. Носила је свој мали црвени зембиљ, као права дама, док смо шетале београдским булеварима и свраћале у радње.
Била је и остала најбољи саговорник.
Најдража особа на вратима.
Никад не заборавља, и све (пред)осећа. Све зна да артикулише. И чита књиге пред спавање.
Често мислим на ону народну која каже да се "највише воли прво дете и друга жена".
(Читалац из Брајтона на вези...)

Надам се да ће рођенданска честитка стићи и мом давном пријатељу Миодрагу Рођенкову.