АТОМИЗОВАНО ЈАВНО МЊЕЊЕ

Негде 1989.године требало је да положим последњи испит. На факултет се вратио проф Миладин Животић (1930-1997). У то време радила сам у "Радио Индексу". Искористила сам прилику за договор око термина испита и за кратки интервју са човеком који се вратио у наставу, после вишегодишњег одсуствовања.

Животић је у то време био легенда за све нас.
Никад нисам заборавила шта је поручио слушаоцима, какву анализу времена у коме смо тада (и сада) живели је дао, иако не поседујем архивски документ.
Говорећи о друштву у коме живимо, Миладин Животић је приметио да не постоји критична маса за промену стања и да се систематски радило на разбијању, употребио је израз "атомизирање", било каквог "заједничког става или мишљења". Приметио је да је био какав отпор једноставно немогућ, зато што је у јединке усађен инвидуализам, који их омета да с било ким поделе опредељење. Зато се, закључио је проф. Животић, ни у чему не могу сагласити ни два човека, чиме је практично свака побуна осујећена у корену...
Иако је то изрекао пре скоро три деценије, не могу се отети утиску да је професор савремене филозофије, проблем погодио право у мету. Проблем који траје. Проблем који није пао с неба, којим је плански уништаван појам јавног мњења, као једног од стубова сваког друштва.
"Хомогенизовали" смо се само ако би нека страна агентура убацила силна средства за циљано удруживање - спонтано, као наши преци понекад, у неколико случајева на које историјска генеза није бацила мрљу, у новом веку - никада.
Митови о идеолошком, читај (а)националном јединству рушени су као куле од карата у два савремена и поучна случаја: први је пад режима Слободана Милошевића, други претерана и, рекло би се самоубилачка, самозаљубљеност, слепило и самоувереност Бориса Тадића да ће на превременим изборима још једном остварити тријумф и наставити владавину.
Ако је историја учитељица живота, требало би извући поуке.