НЕКИ ДРАГИ, БЕСКОНАЧНО ВАЖНИ СУСРЕТИ

Постале су нам далеке, туђе, недоступне, чежње вредне и такве ствари као што су виђања. Сусрети са драгим, или, боље рећи, некада тако блиским људима: пријатељима, друговима, рођацима.

Што због недостатка времена, нагомиланих обавеза, које све теже постижемо, што због неких сасвим измишљених, наметнутих ствари - превоза, адекватног поклона. А треба и ретки тренуци слободног времена да нам се утрефе. И не зна човек да ли да буди сећања или их остави да замру, кад се око њих толико треба потрудити. Јер, навикли смо се просто да посегнемо за оним што нам је надохват.
Треба да одвојимо време - и то обострано, да седнемо на аутобус, позајмимо кола или у своја наточимо бензин; треба, исто тако, понети штошта у посету, желели бисмо толико пута да то буде нешто посебно, а испостави се да је проблем и куртоазно, уобичајено, чоколада и кафа барем, треба сачувати расположење, а да вас од куће не окрену безборј пута за ово или оно и не покваре вам га при помисли на повратак, после једне остварене жеље, за коју треба платити цену која подразумева и емотивно и материјално жртвовање. Јер, ти сусрети пробуде старе чежње и васкрсну успомене као огроман плимни талас, претећи да вас са таквом лакоћом повуће у дубоку и ушушкану утробу некадашње неодољиве атмосфере, којој се тешко, тешко одолева...
Невероватно је јако дељење успомена и најранијег доба, које нас формира, са оним са ким смо расли. Живе они, понекад далеко, па дођу, наврате и узбуркају нас као светско море, да нам дуго треба да умиримо свој чунчић, понекад су близу, али их несвесно држимо што даље, свесни опасности коју представљају за наш крхки мир. Зато се изузетно ретко частимо узбуђењем васкрсења увек лепше и боље прошлости од чамотне свакодневице. И то готово без разлике делимо.
Али, то су једини људи који из ње могу и да нас помере и подсете нас ко смо колико до јуче били, да распире нагдашње огњеве, да загреју, да учине тако стварним и могућим илузије тренутка о новом животу, који ће тако личити на онај скоро заборављени.
Свесни лета која уписују годове у наше власи и лица, ми и они се волимо непромењеним жаром, пуни саучешћа за новонастале, нигде ружичасте околности. И шале су нам горке, проткане заједничким сећањима - у њима су све наде које смо страћили, не успевши из општедруштвених разлога или сопствених пропуста - али само ми знамо ко смо били, чему се надали, шта желели и докле смо стигли или нисмо. И то је тај тренутак интиме о којем не морамо говорити, видимо га.
Зато припомажу лаке дроге: вино, цигарете и музика дана које смо поделили.
Ми на растанку знамо да нам је остао још сусрет - два темпом којим успевамо да се договоримо за следеће виђење. Зато ћемо сваког нарденог пута бити мање сентиментални.
Сада сати теку кратко као минути, као и увек кад је важно. Неважно време нема димензију. Значајно се увек скрати или развуче до неподношљивости.
Наше време је као случајна даска спаса у узбурканом мору; спасиоци ће нас раздвојити и украсти нам сећање на заједничку успомену.
Изгубили смо и оно последње што дугујемо себи, жртвујући га за друге, по нашем мишљењу важније од нас. Они нам се никада неће захвалити на томе, најчешће неће ни знати колико смо се чега одрекли да им посветимо своје време и жеље. Постаће нам лакше да се тако беспотребно жртвујемо него да себи дамо одушка.
Кад год проредимо виђења, доводимо се у опасност да их се и одрекнемо и да нам то постане лакше него да уложимо напор и организујемо се.

Заклињаћемо се на растанку да ћемо усталити неки ритам, потпуно свесни да ћемо га уствари проредити.
И живећемо од успомена на успомене.До оног све удаљенијег периода кад нови сусрет постане неминовност.