ЖЕЛИМ...ДА ЛИ ЈЕ ГРЕХ ЖЕЛЕТИ?

Желим -да ли је грех желети?
Бољи, далеко бољи, неупоредив с овим, другачији свет.

Да се пробудим у земљи коректног државног уговора какав су заговарали просветитељи. Земљи братства, једнакости и правде.
Земљи којој знам границе, шта је наше, а шта туђе.
Желим да своју децу водим у отети завичај. Да ли је то грех? Јесу ли се тог сна (већ) одрекли избегли из Републике Српске Крајине? Зашто ја не смем да сањам, борим се и певам отетом Косову и Метохији?
Зашто не могу да пређем границу свога завичаја без туђег пасоша?
Зашто је моја држава постала туђа?
Зашто да своју децу не поведем на спаљене темеље прадедовских огњишта на Косову равном и Метохији плавој?
Ко је, зашто и коме дао мој завичај?
Зашто да земљу с Газиместана доносим за раке ближњих посејане по чукама Србије, где су се, протерани скућили на кратко до своје смрти, сатрвени убиственом тугом?
Откада је то политички грех?

Црква Светог Ђорђа у Призрену од 2004.

Пате ли избегли из Републике Српске Крајине за својим завичајем? Њихов је проблем ако су нашли нови и пустили корење. Ја им не замерам. Ради својих трговина, они продају моје кућиште.
Желим свој завичај, што даљи и туђији, ја га чешће сањам и неутешније желим.
Косово је срце Србије! Забрањена реч. Ко је изговори или отпева, ставио се с оне стране.
Не, господо.
Тргујте својим.
За своје сте се нагодили, продали, нисте бирали средства да освојите нови свет. Снашли сте се.
Ми смо се само склањали. Деценијама нисмо правили проблеме и носили своја страдања, у којима нико није саучествовао, не да бисмо добили одговарајућу заштиту од своје државе. Нашим судбинама, нашом будућношћу у гетима Србије - без услова какве данас обезбеђујемо онима за чију коб нисмо криви, мигрантима - поткусуривала се и поткусурује "стабилност региона". Нико нас није питао. У наше име питали су најгоре међу нама и по њима судили о свима. А они су саучествовали из из свега извукли корист и функције. Они одавно нису наш глас, нити део нас.

Желим свој завичај.
Имања за своју децу, тапије спаљене по косовско - метохијским судовима. Наша права "заштитничка Европа" није обезбедила.
Као ни наша гробља.

Грачаница Светог краља Милутина

Мога деду Влајка Антића  са тројицом синова су Шиптари 2000.године изрешетали на кућном прагу у селу Пожарање. Једва преживели отац пресвис`о је од бола за синовима од којих није било ни тела за сахрану. Пресвис`о је у Лазаревом граду.
Прекопали су гроб моје баке Десанке, удате Шијан...
Прекопали су кости мојих предака на сеоском грбољу у Грмову.
Прекопали су гробове мојих стричева у Дечанима...
Зато желим другачији свет за своју децу. Свет који би им био утеха и заборав за све сузе њихових предака. Свет у којем ће, задојени Патријом, имати у Отаџбини шансу какву заслужују по својим квалификацијама и квалитетима.

Самодрежа, изграђена пре 1389.

Желим равноправну утакмицу у којој ће добити по заслузи, по ономе колико вреде, да могу да се, макар и привремено, до неког Страхиње и Лазара, укорене.
Тај свет је тренутно изгубљен и ми га морамо поново створити. Ја им то дугујем. Не могу им оставити дугове и рушевине.
Зар је грех желети? Зар је грех борити се? Ко да ми суди?
Зато увек певаш у мени Грачанице, Самодрежо, Богородицо Љевишка, моји свети Дечани...

Нисам ја бирала страну. Немам ја страну. Ко их је направио, изабрао ме је преко пута.
Потпишите петицију: http://www.peticije24.com/75595
Хвала