ИСТОРИЧАР

Био једном један човек. Историчар. Видело се на њему - породичан, васпитан, "широкијех схватања".
Где би га бацили, умео је да се снађе.

Чекају га, њега новог, не надају се ничем добром, а он, кад дође - обичан човек. Свима пружи руку с осмехом и без задње намере, лепо се пита, поседи с људима и - оде.
Кад год поново дође, имао је лепу и пристојну реч, те су крутост и страх попуштали.
Није ни морао да што заповеди и нареди, просто су се утркивали да му угоде.
И кад би одлазио, мислили су само да онај што ће за њим доћи буде макар мало као он.
За собом је остављао само пријатеље.
Оде једнога дана, поново по дужности, у други град, за вршиоца дужности основне школе.
Прође време, а он по реду и закону распише изборе за директора.
Поделио се колектив, не могу се никако пребројати.
Нико не зна шта ће.
Утом се досетише да предложе њега за новог директора, и одлучише тако једногласно.
Ено га, још ради...к`о сат.