ЈАВНА (НЕ)СЛОГА
Заиста смо чудан народ!
Негативна селекција дегенерисала нас је у све оно чега би се наши преци великани стидели.
Битно је да се ми не стидимо. Ми мислимо и верујемо у своје "мишљење" да настављамо њиховим путевима.
Као биолошки "презрео" народ, ми смо у неком другом свету могли да прославимо неслогу и нејединство као индивидуализам. Али тај свет још није створен - нити ће ускоро бити.
Наша патриотска дужност је, као свих нормалних народа у свету, да се једни око других свијамо, интерно неутралишемо појединце који наносе штету отечеству и не дозвољавамо им да се удруже, уроте са нашим непријатељима и, посебно, не да то чине некажњено, без излагања стубу срама, на одговарајући начин - наводећи их потомству за пример. Ако је Вук Бранковић, како историја каже честити и мудар витез, који није желео улудо да гине, јер погибија његове војске не би променила резултат Косовске битке сем у прилог смрти, могао да кроз векове опстане као "издајник", да ли би правим издајницима пала круна с главе, ако бисмо упозоравали на дистанцирање од њих и, сем те моралне, предузели и какву правну меру? Са обавезним правом сваке суверене државе на сопствену унутрашњу политику.
Аждаха издаје толико је ојачала, да, стоглава, сатире све народно, правдољубиво и слободољубиво. Већ дуже време у Србији се прогања све што је у верском, патриотском, културном, научном, духовном смислу правословно.
Ствари су се пред нашим очима преокренуле.
Фамозни национални консензус није постигнут ни у једном питању, зато су и циљеви раштркани и међу собом сукобљени.
Тај чвор ретко би ко разрешио.
А могућ је, кад би владари заузели јасан курс, слушајући свој народ.
Тако нешто се није догодило на овим просторима од 1989.године. (Верујте ми да никада нисам могла да претпоставим да ћу ову годину навести као последње сећање на Србију с иоле интегритета!).
Уосталом, стратешки важне ствари за будућност - као што су: Косово и Метохија (територијални интегритет земље), Евроазијска унија - Европска унија или неутралност, али и многе још битне одлуке - јесу ствар референдума. Без Лајчака, Гонзалеса и белосветских пришипетљи утичућих на исход, наравно.
Можда су ти референдуми превелики ризици за марионетске владе, можда би пришипетље испровоцирале овај непредвидив народ, можда би резултати показали неслагање са курсевима за које ће пледирати власти - присегло се одлучивању у скупштини, чији састав, логично-правним непризнавањем политика и програма за које се гласало, преиначује изборну вољу народа. То подметање не може ићи у недоглед.
Или, можда, може?
Зависи од потопљености у очај и осећање беспомоћности.
Враћам се на тему: много је отвараоца очију. Много их је међу познатима. Много и међу сасвим непознатима.
И, када они то гласно и јавно изрекну, поново дозвољавамо себи да њима, а не изреченом спочитујемо биографске детаље онога ко истину са којом се саглашавамо изриче!
Шта је, дакле, тема?
Знамо ли?
То и јесте разлог све кобнијег пропадања, националног и личног.
Залажења у шуму без излаза.
Застрањења у типично српски приватлук, као вид примитивизма који себи не смемо дозволити. Подсећања, опомене, савете који нам отварају очи морамо усвајати, да бисмо икада могли да сањамо да ћемо их и остварити. Зато све остаје на нивоу вербалног деликта.
У том контексту, губи сваки смисао одрицање, и то првог титулара Србије од нашег кандидата за генералног секретара УН. Да човек не поверује! Амери се убише од хвале делимично и свог "харвардовца" - неће себи у стомак. Зато има ко мора, или хоће. Најбољи доказ српства. Непријатељи нам никад нису ни требали. Довољни смо сами себи.
Негативна селекција дегенерисала нас је у све оно чега би се наши преци великани стидели.
Као биолошки "презрео" народ, ми смо у неком другом свету могли да прославимо неслогу и нејединство као индивидуализам. Али тај свет још није створен - нити ће ускоро бити.
Наша патриотска дужност је, као свих нормалних народа у свету, да се једни око других свијамо, интерно неутралишемо појединце који наносе штету отечеству и не дозвољавамо им да се удруже, уроте са нашим непријатељима и, посебно, не да то чине некажњено, без излагања стубу срама, на одговарајући начин - наводећи их потомству за пример. Ако је Вук Бранковић, како историја каже честити и мудар витез, који није желео улудо да гине, јер погибија његове војске не би променила резултат Косовске битке сем у прилог смрти, могао да кроз векове опстане као "издајник", да ли би правим издајницима пала круна с главе, ако бисмо упозоравали на дистанцирање од њих и, сем те моралне, предузели и какву правну меру? Са обавезним правом сваке суверене државе на сопствену унутрашњу политику.
Аждаха издаје толико је ојачала, да, стоглава, сатире све народно, правдољубиво и слободољубиво. Већ дуже време у Србији се прогања све што је у верском, патриотском, културном, научном, духовном смислу правословно.
Ствари су се пред нашим очима преокренуле.
Тај чвор ретко би ко разрешио.
А могућ је, кад би владари заузели јасан курс, слушајући свој народ.
Тако нешто се није догодило на овим просторима од 1989.године. (Верујте ми да никада нисам могла да претпоставим да ћу ову годину навести као последње сећање на Србију с иоле интегритета!).
Уосталом, стратешки важне ствари за будућност - као што су: Косово и Метохија (територијални интегритет земље), Евроазијска унија - Европска унија или неутралност, али и многе још битне одлуке - јесу ствар референдума. Без Лајчака, Гонзалеса и белосветских пришипетљи утичућих на исход, наравно.
Можда су ти референдуми превелики ризици за марионетске владе, можда би пришипетље испровоцирале овај непредвидив народ, можда би резултати показали неслагање са курсевима за које ће пледирати власти - присегло се одлучивању у скупштини, чији састав, логично-правним непризнавањем политика и програма за које се гласало, преиначује изборну вољу народа. То подметање не може ићи у недоглед.
Или, можда, може?
Зависи од потопљености у очај и осећање беспомоћности.
Враћам се на тему: много је отвараоца очију. Много их је међу познатима. Много и међу сасвим непознатима.
И, када они то гласно и јавно изрекну, поново дозвољавамо себи да њима, а не изреченом спочитујемо биографске детаље онога ко истину са којом се саглашавамо изриче!
Шта је, дакле, тема?
Знамо ли?
То и јесте разлог све кобнијег пропадања, националног и личног.
Залажења у шуму без излаза.
У том контексту, губи сваки смисао одрицање, и то првог титулара Србије од нашег кандидата за генералног секретара УН. Да човек не поверује! Амери се убише од хвале делимично и свог "харвардовца" - неће себи у стомак. Зато има ко мора, или хоће. Најбољи доказ српства. Непријатељи нам никад нису ни требали. Довољни смо сами себи.
0 Коментари