КУД СУ СЕ ДЕЛА ДЕЦА !?!

Земунско насеље "Меандри" - један део дуж улице Сремских бораца и у непосредној близини основне школе "Сутјеска", а други, млађи, дуж Загорске улице, последње је грађено по ЈУС-у, са оптимумом пратећих садржаја, паркова и игралишта.

Усељавано 1985. и до 1990.године, пуно младих брачних парова запослених у полицији, "Електронској индустрији", "Телеоптику", "Галеници", земунским институтима, ЈАТ-у, развесељавало је посматрача већ на први

поглед. Паркови, справе и базени с песком били су пуни младих родитеља, бака и дека са дечицом.
Старија деца возила су бицикле, ролере и скејтове, играла фудбал, кошарку или бадминтон.
Срби су вечито живели у кризи, али се тада она некако превазилазила.
Станови су почели да се откупљују и прелазе у приватно власништво.
Фирме су се редом распадале.
Добростојећа средња класа је сиромашила, али су се деца и даље рађала.
Справе су шкрипале, из дворишта се, посебно у вечерњим сатима, дизала дечја граја. Комшије намћори су грубо опомињале на кућни ред, али је ретко ко хајао за њихова упозорења. Увече су клинце мењали тинејџери, који су свирали на гитари, гласно певали и лармали. Али их је опет било милина гледати, јер су се дружили, веселили, живели своје младе године.

Тридесетак година доцније пролазим често некадашњим крајем и не могу се чудом начудити.
Дворишта су празна. Не чује се граја. Нико се не вози, нико не ларма, све тихо, као напуштено.
Ни са тераса се више не чује весеље, рођендани, славља, журке побегли су некуд из овог краја.
Дворишта су опустела, бетони попуцали и излокани, базене са песком запишавају пси луталице. Справе више не шкрипе. Само понеки ауто затуриран на овој импровизованој окретници, поремети аветињску тишину. Некадашња дечја игралишта која су се орила дечјом грајом се сада претварају у паркинге....
Као да је све замрло. Као у "Трновој ружици". Само што паучина није попадала по призору.
Много касније, нотирајући зелене површине згодне за паркиће, уређен је простор и у Бачкој улици. И ту је некада било деце. Успомена на њих је љуљашка, пењалица, клацкалица, пар клупа. На сунцу се протеже пас луталица. Сатима ни дете да наиђе, иако је топао, скоро пролећни дан.
Куд се дела граја, где су нестали родитељи, људи уопште, баке, деке, њихова деца, унуци?
Да ли некога овај очигледни призор забрињава? Да ли ће ова чаробна места за прве кораке и дружења кроз игру икада оживети?
Стари су помрли, остале пусте и празне куће, које чекају њихову децу да доживе пензију, повуку се и наследе своје родитеље.

Млади су, док је било времена и прилике, очигледно, променили место под сунцем. Или неки перспективнији део града, или, можда, државу.
Празан је чак и парк између "Змајевих" солитера, опремљен у фулу, чак и трамбулинама, тако атрактиван и комшилуку.
Заиста, да ли неко све ово види?
Има ли објашњења?