ЛИЦЕ ЉУБАВИ

Када сте последњи пут видели љубав на делу, људе који се воле, поштују, угађају један другоме?
Чини ми се да се сви некако лецнемо на спомен речи "љубав".

Сви дубоко у себи знамо или замишљамо како се она осећа и види. У понашању, посвећености, важности којом се окружује вољено биће.
Јесмо ли је заслужили у свом животу, да ли је имамо, то је већ сасвим друго питање.
Љубави је љубав сасвим довољна.
Времена и њихови терети учинили су све око ње некаквом предиспозицијом за љубав, само се чека - љубав. И то му дође као да неки пар купи корпу и опрему за принову, али бебе никако нема, никако да се зачне, никако да дође на свет.
Можда је то зато што је љубав осетљивија од пахуље: може много да издржи, али, исто тако, може и да се истопи на длану као пахуља, чак и из незнаног разлога. То су, признаћете, ипак, неке више ствари, ствари осећања, недоступне апаратима којима смо опремљени. Често је и изгубимо, отерамо, па тек онда постанемо свесни да смо је се лишили. Неповратно.

Колико је год исмевали, ругали јој се, сматрали је немогућом, али и сувишном и беспотребном за живот, увек нас однекле разнежи и изненади њено промицање, било у нашем опажају, било у искуству. За љубав никада нисмо спремни. Она ниче кад јој се најмање надамо, а толико много пута у најнезгоднијим приликама, када смо, рецимо, склепали неки свој компромисни живот, тражећи од нас да раксрстимо с комромисима уколико на њу пристајемо. Кошта неописиво много патње уколико на њу падне сенка сумње, кукавичлука или прорачунатости.
Љубав не подлеже нашим представама о њој, она се не уклапа ни у један изграђени (одбрамбени) клише - она је нешто на шта никада нисмо довољно имуни, те је увек, на себи својствен начин, опасна. Она тражи све или ништа, не пристаје на пола, четвртину, било каква ограничења, она, често разарајућа, иде у комаду и подразумева најтежи тест издржљивости који се може ставити пред човека. Љубав према Богу (колико је пута стављана на искушење?), љубав према ближњем, љубав према особи супротног пола...
Љубав покреће и осветљава наш животни пут: стављајући нас пред избор да ли ћемо, на некој од раскрсница, изабрати путеве у мрак или онај једини који осветљава својом јединственом и јасном светлошћу. Ако се тај правац избегне, ма шта у ствари нудио - одрицања, промене, свлак, следује нам вечно гризодушје које ће нас остатак живота морити - зашто нисмо...

Млади то не знају.
О љубави им се мало прича.
Уместо љубави, коју би требало да препознају и буду храбри да је сачувају и однегују, све им се друго представља као љубав. Услови за живот, некакви испразни друштвено пожељни стандарди и обрасци, који су као пробушени лонци у којима успева само цвеће, калкулације, порекла - све, само не љубав. Они који им о томе говоре, као да желе да их заплаше, а не отворе за љубав.
Време које је отворило Пандорину кутију потреба, међу којима се љубав вулгаризује и своди на пуко сексуално слагање - чије је време пролазно, подмеће телесну привлачност за љубав. Заборавља се да љубави нису битне беспрекорне пропорције, дотераност, богатство, ситуираност, друштвени положај, престиж, богатство, чак ни године - све оно што је евентуални декор - јер она мора да изнуди непрестану борбу како би се одржала. Управо је то онај застрашујући фактор који чини да се љубави бојимо, да је се клонимо и да нам, богохулно, наводно није ни потребна у животу.
Има ли разлике у ономе што чинимо из љубави и пуке рутине, ма како дициплиновани и одговорни били у свим пословима које радимо? Најочигледније, и то би требало да препозна сваки послодавац (у најширем значењу те речи).
Љубав је смела кад јој порасту крила, она нас стидљиво осматра између стабала, њено стидљиво лице нас неприметно прати и неодољиво мами, љубав је највеће чудо - нису залуд (потврђено)  најлепши плодови љубави.

Мера наше свеукупне зрелости јесте снага да јој се предамо, да уђемо у ту игру која подсећа на ход по жици и с ње не паднемо, најсложенија акробатика за коју смо опремљени, само треба да изоштримо и мобилишемо све своје расположиве и приде непознате снаге.
И на крају цитираћу непознатог аутора "ако се може волети више пута, онда сам већ волео, ако једном - још нисам". Савршено се слажем и са првим и са другим делом.
Кад љубави немамо - тако шупље звечимо, као празнина.
Кад волимо, постајемо најдивнија музика.