НАЈПОУЧНИЈА ЖИВОТНА ЛЕКЦИЈА - РАЂАЊЕ

Моја мезимица малтезерка Маза, на рођендан мога оца, 8.фебруара, оштенила је, рекла бих (још увек не знам...ццц) снежно - розе девојчицу. Девојчица или штене од три дана, колико она пуни данас је крајње релативан појам, јер то је само нешто што као у измаглици има делиће који се наслућују, рецимо главицу, трагове њушкице, или шапице. Најуочљивији је репић, који је чак крупнији, јачи и покретљивији од сићушних буткица које би требало да су ноге...

Мучила се наша мезимица Маза сатима да роди своје чедо, да би га по рођењу олизала, грејала, мекано окретала њушкицом и мазила, привијала уз себе.
Како је, нажалост, једно кученце угинуло, упорно, трећи дан одшета до места где га је оштенила, нешто њуши и као да га тражи, а онда се хитро врати пахуљици, која се из корпе, као бели црвић, оглашава за њом.
Маза се до те мере не одваја од младунчета да не би ни пила ни јела ни излазила напоље да није толико размажена да се храни и поји искључиво из руке.А и иначе, колико сам је ја упознала, не би. Сва њена материнска љубав за два штенета пренела се на малу Лару, како смо девојчици дали име.
Мазу је, да не експлодира, могуће само на брзину изнети на рукама - уз знаке отимања- напоље, где се источи као пун бојлер и обави нужду, да би одмах потом појурила на улазна врата зграде и крајње нестрпљиво стана, не би ли што пре ускочила у корпу код Ларице.
Овај сценарио се понавља као да се враћа један те исти филм.
Лара се преврће, пузи и тражи мајку и одмах својим једва чујним дозивањем изазива тугу, али, ако се узме у пелену, па у руке и придржи, одмах се умири, као да спава.
Сви смо у кући очарани овим лепим догађајем.
Мајка и ћерка су толико слатке, да их поједеш.
Ако ко непознат уђе у кућу, Маза се накостреши, спремна за одбрану свог младунчета. Неуморно је грли и намешта за дојење. Помаже се шапицама да Ларина уста намести на место које је до даљег њен извор живота.
И, наравно, моје се девојке уче материнству на најбољем могућем примеру, примеру своје кућне мезимице.
Стално нешто запиткују, загледају, примећују, пуне дивљења.
Да ли је нешто лепше од принове могло да нам се догоди?