ПУПИ, ПУПИ ПУПС
Мудрост и старост ишли су, уобичајено, под руку.
Древне цивилизације, од вавилонске, етрурске, египатске, античке, римске...а и многа традиционално устројена друштва (какво је било и наше до Другог светског рата) изнад свега су уважавали мишљења старих, које су обично, због бистрог ума и искуства, звали мудрацима. Били су или владари или неопходни саветници, десна рука валадара.
Променило се време, састав, па и улоге.
Наједном живимо у друштвима у којима ти исти стари диктирају поредак, владају и, често, једини имају какав-такав сигуран извор прихода, којим држе у шаци све око себе.
Користећи привилегије бројних система које су прегрмели и научили се опстанку, понешто су и стекли, углавном све оно у чему им живе кћери и синови, са зетовима, снахама и унучићима. За разлику од потомства, које је потрошено и изнурено титанском борбом за опстанак, патер фамилијас је научио да чува снагу и до позних година стиже да се бави - песништвом, одлази на игранке у клубове пензионера, редован је на излетима и екскурзијама, као и на пред и вансезонским летовањима у Грчкој или Шпанији. Па и у Црној Гори. Можда и у породичној кући коју је, такође, успео да стекне.
Шта му поред толико силног осећања моћи, још недостаје? Права, "велика" власт. Уме он то, зна да влада и удружи.
И тако се неколицина, подстицана од млађих, досети да се организује и политички удружи у нешто невиђено на ближим и удаљенијим просторима у - ПУПС - Партију удружених пензионера Србије. Скраћеница звучи као да нешто треба да пупи. А жилави и амбициозни старци, међу којима је, што би наша црногорска браћа рекла, маса доживотних забушаната, са законским и околозаконским привилигијама стекла све што има (уз два сведока и слично), наједном, захваљујући жилавости и бројности популације, наједном постају итекако пожељно удружено значајно бирачко тело, око којих настаје јагма. Попушта им се, даје и даје и даје - више је отворено клубова за њихова "дружења" и теревенке оних у другој младости, него дечјих вртића или школа, несумњиво.
Уместо да негују унучиће, и пеку крофне, баке из ПУПС-а иду на фризуре и код модисткиња на сређивање, јер су, забога, политички фактор, па ће тако лакше углавити децу и унуке у некакву службу, него успављујући их уз бајке, док им се родитељи не врате из друге (повезане) смене...
И, какви су се показали "пупсовци"?
Династије су се рашириле са свим фамилијарним огранцима по свим државним и јавним предузећима, на најуноснија места и положаје у друштву: Кркобабићи, Чолаковићи свих генерација опсели су као паучина српско друштво, са тенденцијом даљег ширења.
Такав су фактор постали у нашој свакодневици, да мирне душе, са генералским и пензијама стеченим на местима вечитих социјалистичких директора, могу да мењају и бирају стране и коалиције. Респектабилни фактор, како би рекли аналитичари.
Наши таблоидни старци, склони иживљавању своје друге младости, иако ни првој нису остали дужни, својим новооткривеним активизмом, жртвују се за наследнике, које треба ухлебити.
Са тог аспекта гледано, занимљиво би било ако би, којим случајем, политичку странку направили и млади, па се пребројали. Без обзира на статистичку предност старих, млади би, под условом да се удруже, сигурно били у опозицији.
Антагонизам који се деценијама брижљиво узгаја, директним окршајем, можда би разрешио неке стално тињајуће породичне и, следствено, друштвене интересне сукобе.
Полетни старци не часе часа, у очувању вишедеценијских привилегија, не бирају средства, ни партнере. Вођени једино инстинктом одржања, не хајући за будућност сем за сопствени обитељски интерес, они неустрашиво мењају стране. Будући "разгажени", знајући добро где живе, немају чега да се боје и не ризикују. Сида им не може ништа, а и ако их снађе - барем су обезбедили своје. То је и био једини мотив њихове "борбе": трговина бројем. Они играју на сигурно. Кад наши старци узму ствари под своје, сигурно ништа неће љуљати. Ниједан предлог, ниједно законско решење, ниједна заштита: њихово је само да сачувају стечено.
Млади, шта чекате?
 |
| Са деде је остало на сина, са сина на унука... |
Променило се време, састав, па и улоге.
Наједном живимо у друштвима у којима ти исти стари диктирају поредак, владају и, често, једини имају какав-такав сигуран извор прихода, којим држе у шаци све око себе.
Користећи привилегије бројних система које су прегрмели и научили се опстанку, понешто су и стекли, углавном све оно у чему им живе кћери и синови, са зетовима, снахама и унучићима. За разлику од потомства, које је потрошено и изнурено титанском борбом за опстанак, патер фамилијас је научио да чува снагу и до позних година стиже да се бави - песништвом, одлази на игранке у клубове пензионера, редован је на излетима и екскурзијама, као и на пред и вансезонским летовањима у Грчкој или Шпанији. Па и у Црној Гори. Можда и у породичној кући коју је, такође, успео да стекне.
Шта му поред толико силног осећања моћи, још недостаје? Права, "велика" власт. Уме он то, зна да влада и удружи.
И тако се неколицина, подстицана од млађих, досети да се организује и политички удружи у нешто невиђено на ближим и удаљенијим просторима у - ПУПС - Партију удружених пензионера Србије. Скраћеница звучи као да нешто треба да пупи. А жилави и амбициозни старци, међу којима је, што би наша црногорска браћа рекла, маса доживотних забушаната, са законским и околозаконским привилигијама стекла све што има (уз два сведока и слично), наједном, захваљујући жилавости и бројности популације, наједном постају итекако пожељно удружено значајно бирачко тело, око којих настаје јагма. Попушта им се, даје и даје и даје - више је отворено клубова за њихова "дружења" и теревенке оних у другој младости, него дечјих вртића или школа, несумњиво.
Уместо да негују унучиће, и пеку крофне, баке из ПУПС-а иду на фризуре и код модисткиња на сређивање, јер су, забога, политички фактор, па ће тако лакше углавити децу и унуке у некакву службу, него успављујући их уз бајке, док им се родитељи не врате из друге (повезане) смене...
И, какви су се показали "пупсовци"?
Династије су се рашириле са свим фамилијарним огранцима по свим државним и јавним предузећима, на најуноснија места и положаје у друштву: Кркобабићи, Чолаковићи свих генерација опсели су као паучина српско друштво, са тенденцијом даљег ширења.
Такав су фактор постали у нашој свакодневици, да мирне душе, са генералским и пензијама стеченим на местима вечитих социјалистичких директора, могу да мењају и бирају стране и коалиције. Респектабилни фактор, како би рекли аналитичари.
Наши таблоидни старци, склони иживљавању своје друге младости, иако ни првој нису остали дужни, својим новооткривеним активизмом, жртвују се за наследнике, које треба ухлебити.
Са тог аспекта гледано, занимљиво би било ако би, којим случајем, политичку странку направили и млади, па се пребројали. Без обзира на статистичку предност старих, млади би, под условом да се удруже, сигурно били у опозицији.
| Момо, ко авангарди шта може? |
Полетни старци не часе часа, у очувању вишедеценијских привилегија, не бирају средства, ни партнере. Вођени једино инстинктом одржања, не хајући за будућност сем за сопствени обитељски интерес, они неустрашиво мењају стране. Будући "разгажени", знајући добро где живе, немају чега да се боје и не ризикују. Сида им не може ништа, а и ако их снађе - барем су обезбедили своје. То је и био једини мотив њихове "борбе": трговина бројем. Они играју на сигурно. Кад наши старци узму ствари под своје, сигурно ништа неће љуљати. Ниједан предлог, ниједно законско решење, ниједна заштита: њихово је само да сачувају стечено.
Млади, шта чекате?
0 Коментари