ТЕБИ КОЈИ ЧИТАШ
Ти који читаш ово, питај, све ћу да ти кажем.
Не треба да тражиш никакав скривени смисао. Говорим отворено. Иза мене не стоји нико. Стојим ја.
Ја нисам као ти.
Ја се више ничега не бојим.
Бојим се само себе.
Не завидим ти, знам да ти није лако.
Добио си дужност да пратиш шта пишем, где сам. Чак те и жалим. Приметићеш то кад се мимоиђемо.
Каква сам ја то опасност?
Ја сам у односу на тебе нико, онај последњи.
Али, ја нисам као ти. И на томе ћеш ми увек завидети. Бог зна да ли ћеш то моћи да ми опростиш.
Не боли мене због мене. Боли ме због недужних на којима се светиш мени. И није те срамота.
Да ли знаш шта је срамота?
Ја волим људе. Волим све људе. Волим и тебе. Волим твоје дете и желим му све најбоље. Није оно криво што тебе има за родитеља и што ће се на њему намирити "прародитељски грех". Да, ти не знаш Нови завет. Не знаш ни шта је метафизика. Не знаш шта је иза стварности. И ја сам ти за то крива?
Извињавам се што Нови ( и Стари познајем одлично) завет знам напамет, што ме је васпитавао. Извињавам се што сам на испите ишла само кад ишчитам изворну литературу. Рецимо, Аристотелову "Метафизику". Зато сам, ваљда, понекад софист, понекад елејка, понекад платоничарка - све то иде, зависно до расположења.
Ја сам тај свој факултет волела и "пекла". Тако и моја деца.
Оне данас сметају.
Њихова мајка није од ваше врсте, а то кошта.
Не потежем везе, не вучем за рукав.
Вуку мене да их учланим како би им учинили.
Ја их сматрам способнима да, као што "пеку" своје знање, стекну дипломе и буду стручњаци и велемајстори око којих ће се отимати, да не зависе од других. Ја стварам људе, не објекте.
Не углављујем их у своју фирму. Ни једна неће наследити моје место. Буди миран. То ћу препустити теби. Ти нећеш пропустити прилику. Ја је нећу. Мени не треба.
И она девојка која је накада радила као хонорарац - за коју сте говорили да ми је ћерка - није ми ништа, нажалост, волела бих да јесте, ал` негде другде, на улици, а да јесте не би радила где ја радим - зато што су ме Завет и Метафизика, а и право (за које сам лаик, колико нисам за етику) научили да је то непотизам. Нећу да се грешим о своја начела, за која не страдам први пут.
Моја деца ме неће заменити после одласка у пензију, буди спокојан.
Одрекла бих се себе кад бих радила што и ти.
А ти ради.
Ја ти не сметам.
Ја те не пратим као ти мене. Ја не пишем о теби. Ја нећу писати о теби. Ја поштујем своје место. И такво какво је, место је. Последње у хијерархији. Па, што ме се онда бојиш?
Ако ме сматраш вредном, што ме не препоручиш?
Да ли ти пада на памет да ми понудиш помоћ?
Да ме ставиш на заслужено место?
Да се искупиш за године и године пострадања?
Не. Ти ниси ја.
Ја нисам као ти.
Ја нисам као ти.
Ја се више ничега не бојим.
Бојим се само себе.
Не завидим ти, знам да ти није лако.
Добио си дужност да пратиш шта пишем, где сам. Чак те и жалим. Приметићеш то кад се мимоиђемо.
Каква сам ја то опасност?
Ја сам у односу на тебе нико, онај последњи.
Али, ја нисам као ти. И на томе ћеш ми увек завидети. Бог зна да ли ћеш то моћи да ми опростиш.
Не боли мене због мене. Боли ме због недужних на којима се светиш мени. И није те срамота.
Да ли знаш шта је срамота?
Ја волим људе. Волим све људе. Волим и тебе. Волим твоје дете и желим му све најбоље. Није оно криво што тебе има за родитеља и што ће се на њему намирити "прародитељски грех". Да, ти не знаш Нови завет. Не знаш ни шта је метафизика. Не знаш шта је иза стварности. И ја сам ти за то крива?
Извињавам се што Нови ( и Стари познајем одлично) завет знам напамет, што ме је васпитавао. Извињавам се што сам на испите ишла само кад ишчитам изворну литературу. Рецимо, Аристотелову "Метафизику". Зато сам, ваљда, понекад софист, понекад елејка, понекад платоничарка - све то иде, зависно до расположења.
Ја сам тај свој факултет волела и "пекла". Тако и моја деца.
Оне данас сметају.
Њихова мајка није од ваше врсте, а то кошта.
Не потежем везе, не вучем за рукав.
Вуку мене да их учланим како би им учинили.
Ја их сматрам способнима да, као што "пеку" своје знање, стекну дипломе и буду стручњаци и велемајстори око којих ће се отимати, да не зависе од других. Ја стварам људе, не објекте.
Не углављујем их у своју фирму. Ни једна неће наследити моје место. Буди миран. То ћу препустити теби. Ти нећеш пропустити прилику. Ја је нећу. Мени не треба.
И она девојка која је накада радила као хонорарац - за коју сте говорили да ми је ћерка - није ми ништа, нажалост, волела бих да јесте, ал` негде другде, на улици, а да јесте не би радила где ја радим - зато што су ме Завет и Метафизика, а и право (за које сам лаик, колико нисам за етику) научили да је то непотизам. Нећу да се грешим о своја начела, за која не страдам први пут.
Моја деца ме неће заменити после одласка у пензију, буди спокојан.
Одрекла бих се себе кад бих радила што и ти.
А ти ради.
Ја те не пратим као ти мене. Ја не пишем о теби. Ја нећу писати о теби. Ја поштујем своје место. И такво какво је, место је. Последње у хијерархији. Па, што ме се онда бојиш?
Ако ме сматраш вредном, што ме не препоручиш?
Да ли ти пада на памет да ми понудиш помоћ?
Да ме ставиш на заслужено место?
Да се искупиш за године и године пострадања?
Не. Ти ниси ја.
Ја нисам као ти.
0 Коментари