У ТРОУГЛУ ТИСЕ, ТАМИША И БЕГЕЈА

Има неког мрака и бездана, и неба као пашњака, и јаког ветра у шибљу обала и снаге утробе у црници, и невиђене ширине да недра пуцају друмовима који воде из Београда на север,
"Пупиновим мостом", скраћеницом у срце планете - Банат. То је пространство метафизике. Тескоба и тегоба заједно.
И јаребица што прхне кроз зимско грање у јата белих, вунених облака.
Банат је земља рођења једног Милоша Црњанског. Тешког као црна земља. И тежег.
Стога, кад кренем на ту страну, видим Пупина како изучава животне силе и "пумпе" дрвета које из корена у лист шаљу усправност.

Патријархе српске на које су силовито кидисали Беч, Пешта, чак и западни Словени.
Кад помислим на Банат мислим на лирику предосећања зла  с преливима чисте лепоте Милоша Црњанског, танкоћутног, умног Банаћанина, кога критичари нису смели да воле, нити хвале. Који је, као што се долазак воза чује кад се уво прислони на шине, чуо, полегнут у бескрајно жито све надолазеће несреће и одлучио да их преживи. И преживео, а онда када је одлучио, пресекао ствари, да увек буде по његовом, и никако друкчије...
И видим и осећам још неке тешке људе које знам: сестре Добрић из Баранде, студентесе којима се, међ` шоровима замео сваки траг...као кад јато снежних гусака одјезди.(И браћу на "ов"...)
Банат је ветар који као чобанин нагони облаке и сенке по небу.
Банат је снег бичеван ветром који брише и засипа равницу у сметовима који завејавају све што се креће. Игра згурених сенки у белини бескраја.

Банат је суза кулака, њихова крв и рана, понос и пркос, који остају и после смрти. Банат је шкриња историје бројних народа који су смењивали или је, понекад, делили. Фијук дивљих Карпатских гора, са чијих се висова надзире као длан.
Банат је бескрај.
Понекад ме то пространство, које ме чудесним магнетизмом привлачи у лугове, шумарке и обале Тисе, Тамиша и Бегеја, бескрајне кукурузе и жита, ливаде и амбаре, сеоска дворишта са извијеним димом који се као нацртан вије из кућа у небо - подсети на детинњство на југу, Косову равном. Посебно обале равничарских река, које су као у косовском Поморављу. Бистре и зелене док се у њима огелдају тополе и врбе, а замућене и тињасте чим се у њих закорачи. Са песком који светлуца кроз воду као просут дијамантски прах.
Путеви који вијугају у бескрај, мостови, надвожњаци састављени с небом, и, посебно, јата увек гладних птица -  чине их на необичан начин, раздвојене ужасом (ужом Србијом) - двојницима.
Суровост је, можда због севера и изложености отимачима, који су калили пркос раденика, израженија у Банату неголи на Косову. Косовци лакше опросте и невиније су нарави, али свакако далеко мање духовни, образовани, наслоњени на традицију и понављање вековних обичаја.

Банаћани су храбрије крчили нове путеве и исправљали Тисе. Традицију избрусили до савршенства и, ма колико звучало парадоксално, сразмерно везаности за земљу, воздигли се до небеса. Зато се, као нигде, управо овде тако савршено грле земља и небо.