ZIMA MOJE DUŠE
Padao je sneg kad si posejao poljupce bez žetve u vitice moje kose.
Ušao si u autobus i nisi se okrenuo. Znao si da ništa na tuđem neće nići i okrenuo si se svojoj rodnoj, blatnjavoj i vetrovitoj ravnici.
Ni traga ni glasa od sebe davao nisi.
Ni čuo nisi svakog utorka zov usamljene vučice.Ili si zatvarao uši.
Reke mora otekle su u okeane.
Sećala sam se tako dugo godinama podruma u kojem si, pogledom punim rujnog vina, dotakao, plašljivo kao ptica moju ruku, koja je utekla u rukav. Bilo je to prvo priznanje u mom veku na koje nisam smela da odgovorim, ni po koju cenu. Ni kad su se survavali u ništavilo nepostojanja naši usplahireni noćni telefonski razgovori, jurnjave kroz noć sa bezazlenim zagrljajima, bdenja u beogradskim crkvama, čežnje koje su se morale iseći makazama da bismo uopšte mogli da se odvojimo, zadržavanja kao pečaćena "sintelanom"... Ni kad te je odnosio taj poslednji autobus ka nekom drugom, novom vremenu u kojem si morao da me sasvim zaboraviš, kao iluziju. Ni kad me je zavejao sneg.
Nisam zažalila, toliko mi je bilo nemoguće da te zarobim.
Potopile su me podzemne vode, gore je morao biti smeh. I bolelo me je srce zbog toga što telefon neće zazvoniti i neću ti pojuriti na pola puta kroz noć, ne sumnjajući da ću se sudariti s nečijim tuđim kaputom.
Bila je to zima moje duše u svetlucavim i radosnim pahuljama pod uličnom svetiljkom, u igri zvezda na crnom noćnom nebu. Bio si zrak nevinosti u tegobi iskorenjenog postojanja. A ja ništa nisam smela da ti poverim. Ti si bio dete, a ja odrasla.
Nikad nisam posumnjala da li je onda trebalo da odeš.
Samo sam se nadala da će te neko novo vreme, kad odrasteš, vratiti. Dok nisam izgubila nadu.
Postojao je jedan datum u svakoj godini koji te sudbinski vezao za moje sećanje. Tražila sam te, ali te uporno i tvrdoglavo, nije bilo.
I nalazim te, pokušavajući da docrtam obrise čoveka čijoj se snazi divim. Bila je to nekada snaga dečaka, koja je s godinama porasla. I ti si u mojim očima, prekaljen teškom i mučnom sudbinom, kao svetac. Ponovo neko koga ne treba dirati.
Samo znam da je moralo dvaput da se desi.
I opet su gore između nas.
Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, prate me kroz sve smrti.
I ta ogromna i nepovratna smrt tvoga zaborava vodi, znam, upravo u život. Život sa velikim Ž.
Posvećeno M.R. Ž. Ž.
Objavljeno na saktu Vrteška 337 http://vrteska337.blogspot.rs/2016/02/zima-moje-duse.html
Ni traga ni glasa od sebe davao nisi.
Ni čuo nisi svakog utorka zov usamljene vučice.Ili si zatvarao uši.
Sećala sam se tako dugo godinama podruma u kojem si, pogledom punim rujnog vina, dotakao, plašljivo kao ptica moju ruku, koja je utekla u rukav. Bilo je to prvo priznanje u mom veku na koje nisam smela da odgovorim, ni po koju cenu. Ni kad su se survavali u ništavilo nepostojanja naši usplahireni noćni telefonski razgovori, jurnjave kroz noć sa bezazlenim zagrljajima, bdenja u beogradskim crkvama, čežnje koje su se morale iseći makazama da bismo uopšte mogli da se odvojimo, zadržavanja kao pečaćena "sintelanom"... Ni kad te je odnosio taj poslednji autobus ka nekom drugom, novom vremenu u kojem si morao da me sasvim zaboraviš, kao iluziju. Ni kad me je zavejao sneg.
Nisam zažalila, toliko mi je bilo nemoguće da te zarobim.
Potopile su me podzemne vode, gore je morao biti smeh. I bolelo me je srce zbog toga što telefon neće zazvoniti i neću ti pojuriti na pola puta kroz noć, ne sumnjajući da ću se sudariti s nečijim tuđim kaputom.
Bila je to zima moje duše u svetlucavim i radosnim pahuljama pod uličnom svetiljkom, u igri zvezda na crnom noćnom nebu. Bio si zrak nevinosti u tegobi iskorenjenog postojanja. A ja ništa nisam smela da ti poverim. Ti si bio dete, a ja odrasla.
Nikad nisam posumnjala da li je onda trebalo da odeš.
Samo sam se nadala da će te neko novo vreme, kad odrasteš, vratiti. Dok nisam izgubila nadu.
Postojao je jedan datum u svakoj godini koji te sudbinski vezao za moje sećanje. Tražila sam te, ali te uporno i tvrdoglavo, nije bilo.
Samo znam da je moralo dvaput da se desi.
I opet su gore između nas.
Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, prate me kroz sve smrti.
I ta ogromna i nepovratna smrt tvoga zaborava vodi, znam, upravo u život. Život sa velikim Ž.
Posvećeno M.R. Ž. Ž.
Objavljeno na saktu Vrteška 337 http://vrteska337.blogspot.rs/2016/02/zima-moje-duse.html
0 Коментари