ГЛАВУ ГОРЕ! ДОСТОЈАНСТВЕНО!

Прича ми пријатељ искуство из једне изборне кампање. Догодило се то у четничком крају, на Равној гори, док су активисти ломили вратове и обилазили српске домаћине. Суревњиви и мудри, какве их је Бог дао, налактили се на тарабе да дочекају незване госте. На питање како је, одговарали су, сви од реда, и као по договору, тежаци, укорењени као столетно дрво и ливада: "Не брини, синко, боље бити неће". То нам је касније постао поздрав.

Боље бити неће. Једноставно неће. Противи се логици да иде 'вако, а ваља, то сви знамо. Не могу исте цокуле и шињеле носити генерације, једном пропадну и буду само за - бацање. Морају се куповати нове.
А према новима се и човек другачије влада, барем док су нове; чува их и склања за посебне прилике, а ако има могућности не да никоме.
Зашто се тако према новим цокулама и шињелу не владају на власти?
Зато што брзо увиде да су разгажене и изношене, па, ко веле нека у њих и пропадну. А и наследили су их. Ако купе нове, склоне их и чувају само за себе и своје прилике, остали нек навлаче изношене и распале...
Тужно је то кад домаћин не поднавља своју чељад. Тера у очај.
Помислимо само да лош домаћин управо то и жели и не клонимо духом.
Нисмо падали ни пред Турцима, зар да пропаднемо под својима?
Знате, цео свет дрхти пред Русима, ма какви били. Цео свет их је упознао и зна да су луди, луђи и од Срба.
Не може се руској души сломити дух и морал. Нема искушења које тај велики народ неће преживети.
Шта их је очеличило?
Немаштина.
Нема тог зла које на њих није нападало - има ли теже и величанственије историје, а они пркосе сваком пролазном злу, знају да неће довека.
Нема те беде која их може убити у појам.
Морамо учити од себи блиских и превазилазити тешкоће, бити свесни да су пролазне. Ако већ немамо снаге да се побунимо, своју муку треба да носимо високо подигнутих глава, достојанствено и не дати се. Наша кукњава и ропац се не чују, могу да инспиришу на све веће зло.
То је као судар са силеџијом. Паметан човек ће се повући да узалуд не страда.

Немојмо кукњавом и понижењем изазивати још већу омразу на своје главе.
Још боље, правимо се да верујемо у све лажи и чак да нам пријају. Или, једноставно, до даљег, престанимо да примећујемо, привикнимо се привремено. Све ће проћи, па и ово. Можда тада олбаве дизгине.