CCCC...IJOPET ZLOBO?!?
Bio jednom jedan narod što je hodao kroz život i njenu okolinu vezanih očiju, s rukama ispruženim isrped kako bi dotakao vođu - sećate li se Domanovića? Nerado? Suviše vas šiba, podseća na sopstveni položaj? Onaj presamićen, čeda svetosavska, obilići...sinovi svetog nam kneza Lazara Nebesnika...
Sve se češće u domaćoj javnosti vrti fraza "povratak u devedesete", pa je "u to ime", da citiramo još jednog od "nebeskih" vladara Slobodana Miloševića i na daske postavljena predstava "Devedesete" - kao svojevrsni (sado)mazohizam.
Predstavljajući sinonim za doba siromašenja, ratova, bogaćenja na drugoj strani, potpomognutih svim sredstvima, na nosećim medijskim stubovima u vidu prvih privatnih televizija, kakve su bile TV Palma i Pink.
U mrklome mraku hodajući i tražeći neprijatelja, to stado ni primetilo nije da je uhvatilo onog sa začelja kolone, vrteći se ukrug.
I tako iznova, iz eophe u epohu, u sve kraćim razmacima.
Krug oko sebe, da bismo se našli licem u lice, posle perioda vladavine komunista, opisali smo za 70 godina, od devedestih do povratka u devedesete ekspresno, za upola kraće vreme, nepune tri decenije.
Šta je vreme za večnost, je li?
Cela jedna generacija, rodjena s početka bunila do otrežnjenja. Šta je to? Nek' ide život.
A mogli smo da budemo tri decenije ispred - sa nekakvim višekratnim kratkoročnim planovima za izlazak iz upravo tih devedesetih, da se od njih, mic po mic, stopu po stopu otisnemo, savladamo centripetalnu silu i otisnemo iz rđavog kruga. Ne, ostajali smo, kao i uvek, verni svojim iščašenim idealima, a, dok nam poružnela i opustela sela gore sve u šesnaest, još se i češljamo, te će se steći utisak da mi važnijih poslova od podizanja spomenika Miloševiću i(li) Đinđiću i nemamo!
E, luda braćo i sestre, nema Boga koji bi nam Domanovića po drugi put (po)vratio meždu Srblje.
Ostale velikane da i ne pominjemo - i samom Nušiću bi oteli "Nušićijadu".
Išli smo tako, put je bio dug, tek na kraju shvatismo da je bio krug.
Ijopet nam je kriv Zlobo?
Za laičke (pred)ratne dramaturgije, kojima bi da nas ubede da uzmemo od svetog nam Kosova i Metohije i to ponovo krvavo, dramatično i ako je moguće, ratom, svoju Zajednicu 10 (i slovima: deset) srpskih opština, i to u godini kada obeležavamo vek od njegovog oslobođenja u Prvom svetskom ratu, protiv armade. Bedne ostatke i rite svoga zavičaja, mrvice sa stola kriminalno-zločinačkih gospodara Balkana.
Ako ima još zdravlja u nama (psihofizičkog), to je ova mlakoća (za izbljuvavanje iz usta Gospodnjih?) prema reprizi ratnohuškačkih pokliča - nit' imamo snage nit' volje za nove krstaške ratove, jer, ipak, više nismo marva.
Pitajte nas slobodno šta mislimo, bez mobilizacije.
Posle Radojičića, Banđura, Košara, Prokletija, izloženi poluamneziji (hebite se vi u Tavistoku!), mi nemamo očeve, muževe, braću i sinove za vaše nove ratove. Sveti Georgije je ubi aždahu, što se nas tiče. Izvodite svoje pokazne vežbe i pokažite se, spinujte do mile volje, ne može Rusija braniti Kosovo i Metohiju za nas (nagodiće se, kao i uvek, sa Bugarskom da ostane na Balkanu) i nemojmo se čuditi apsurdu da su nam usta puna "srca Srbije", a duše tako prazne.
Opasali smo krug i vraćamo se na početak, ali ponešto i razaznajemo.
Nećemo više u seljačke bune, a da nam gospodari rujno vino piju i u bijela se lica ljube.
Zaboravite!
Niste nas ni pitali kad ste, predstavljajući nas, sistematski odstupali iz nedelje u nedelju u Briselu od elemenata srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Ostavite nam ga da drema međ' vekovima, i doći će naš čas. Dozvolite da ima ko da ga dočeka.
Rat sa svojim narodom, gospodo, nećete dobiti. Pirova je to pobeda, ako znate ko je bio Pir i kako je pobedio.
0 Коментари