ДА ЈЕ ДОМАНОВИЋ ЖИВ, ПРЕСВИС`О БИ

Иако му живот није био лак и трајао свега 35 година, да се којим случајем Радоје Домановић, као и његов јунак Марко Краљевић, поврати међу Србе, највероватније би пресвис`о, јер не би веровао ни могао да поднесе да је његова литература са листова оживела у потпуности.

Не би могао ни да поднесе црнчење на које би, сигурно, будући бунтовне природе, осетљив за старомодности као што су правда и правица, био осуђен својом природом и карактером. Наш велики писац, којег су толико кињиле и прогониле власти времена у ком је живео, у нашем добу тешко да би постизавао да похвата безбројне инспирације из окружења.
Не могу да замислим како би поднео чињеницу да у Србији време не само да је стало, него је неумољиво и самоуверено клизило уназад, са тенеднцијом да нас полако али сигурно врати у камено доба, а може бити и пећинском животу.
Не може човек да предвиди да ли би му теже пало изобиље тема за сатире или катастрофично назадовање његовог национа у 20. и 21. веку.
Уместо да човек, ако би којим случајем васкрс`о, дане душом, обзиром на преосетљивост, наш рехабилитовани писац готово сто посто би емигрирао међу ванземаљце само да нас не гледа овако јадне и уназађене.
Може бити да би се одао тиховању, а можда и везао руке на леђа да се не одаје бесмисленом лудилу писања када је безазленије бити сумашедши нег` писац. Не би веров`о да су писци још опасни створови и неистребљена сорта. Вазда на потерницама, а опако жилави.
Шта би било од нашег сатиричара да је којим случајем рођен и живео у наше време? Да ли би се уопште и бавио писањем или неком, може бити, кориснијом работом?
Кад би видео ко све пише и објављује, верујем да би абдицирао.
А шта би било са мојим идолом (не могу га, ипак, назвати нашим, јер не знам шта ви мислите о његовој како данас олако тврде литерарни "стручњаци"-"превазиђеној лектири")да је, којим случајем, ушао у прву српску породицу у којој деца с мобилним телефоном "на готовс" држе своје родитеље, претећи им за све што им ускрате како ће позвати полицију за злостављање и занемаривање? Ма, хајте, молим вас! Огадила би му се свака друга српска кућа.
Шта би са сиротим Радојем тек било да закорачи у кафану или на улицу или, не дај Боже, зађе у какву државну установу? Просто човек не може замислити! Кад се у време Александра Обреновића одао боемском животу, који ли би сада изабрао? Можда ријалити уместо стварности? Или неко друго бекство у овом изобиљу бекстава од замандаљивања у кућу, до опија(т)ња, не дај Боже, опртунизма, рокенрола или ко зна већ чега. Данас би сав његов таленат вероватно неповратно пресушио.
Брзо би се наш јунак заморио, те од блиставе литературе коју нам је оставио не би остао ни "пепео и пра`".
И, као што је његов Марко Краљевић дошао по други пут међу Србе па се пишманио и Бога молио да га врати и упокоји, тако би и Радоје-да се одмори од нас посве разуларених у свету ослобођеном свих стега.
Није ни његова сатира уливала много оптимизма, али наша стварност би га сигурно дотукла.
Утулимо свећу, боље да га, мученика, нисмо ни призивали.

Драгоје Романовић