AD HOC

Verujemo da je Srbija država. Grešimo. Rastakana od 1941. godine, znači 80 godfina, ona je oronula, trošna starica na umoru, koju ne hrane, ne poje, ne neguju, već polumrtvu guraju u grob. Važna je još teritorija koju treba podeliti između Izraela i isilgranata. Dalje nije ničiji problem, jer za realizaciju ovog tuđeg plana zemlju treba očistiti od domicilnog stanovništva. Nisu dovoljni mizeran standard, siromaštvo i beznađe, bolesti zbog kojih nisu procesuirani NATO zločinci, trovanja besplatnim otpadom zvanim hrana kojeg se ratosiljavaju imućniji bez troškovaq skladištenja, zaprašivanje iz vazduha, bela kuga, odliv stanovništva, brza asimilacvija u emigraciji, glogov kolacu srce izumirućeg naroda udariće vakcine - čak četiri. Najbogatiji izbor! Zar je važno biraš li konopac, smrtonosnu injekciju ili metak, ako je ishod smrt? Narod pooranih grobalja na Kosovu i Metohiji, zapuštenih i izgubljenih u retkoj travi kninskog i ličkog krša i gradova pod zemljom koja sustižu još živuće.

Da li bi iko više želeo da je drugačije, da može da se slaže, prevari, zavara? Teško.

Osuđeni smo na propast koju smo nemo gledali dok su nas vodili i vode jezuiti - u genocide, a neojezuiti, neokomunisti i neoprimitvci u novo istrebljenje vakcinama najnovije generacije protiv laboratorijskog, veštačkog virusa, o kome niko ništa ne zna, a SZO hohštaplerima se veruje na reč. Ili nešto više, šuškavo.