JEDNO SEĆANJE 1980.

Tog proleća kada je umro ''drug Stari'' pre vremena je prestala škola. 

Bila sam maturant kruševačke gimnazije.

Nije bilo škole, ali jeste straža pred slikom u crnom floru, koja je nekako kao ikona stajala u nemoj tišini školskog svečanog hola, dok su se pored nje, na određeno vreme, smenjivali gimnazijalci.

Naravno, ja nikada.

Imala sam, prekoračivši prag punoletstva, mnogo važnija posla na Bagdali. Prvi poljubac, recimo. Ili ležanje u travi i obilazak ruševina Lazarevog grada sa društvom. 

Slušali smo ''Presence'' Led Cepeline, Flojde, a, bogami, kucali su ''Styx'' sa ''Boat on the river'' pravo u naša srca. Da, i Iglsi, Hotel Kalifornija. Nestvarno doba roka.

Ostali smo zakinuti za matursku večeru, što mi, isкreno, nije teško palo, naprotiv.

Osvajala sam svet svoga tadašnjeg grada, zamišljajući da se, leteći na bajsu, nalazim u Amsterdamu ili Parizu, Bordou, Londonu, Njujorku, koje nikada neću videti...ali, čitala sam Galeba Džonatana Livingstona, Zaratustru, upoznavala Ničea i, naravno, Stepskog vuka.

Meni je bilo divno leto, jer su svi bili zabavljeni poltronisanjem, te je bilo slobode na pretek. Umela sam ponekad da plivam kao riba u vodi, neprimećena, u svom vakuumu. Nije bilo nikoga da mi smeta.

Kad sam te jeseni upisala filozofiju, otac mi je dolazio s firmom u posetu Kući smeća i - utekao. Otišli smo na tekmu Partizana u blizini i proveli se za sve pare, dok nije došlo vreme da se vrati na autobus, parkiran na prebukiranom dedinjskom parkingu.

‎Probudite se!‎

‎Zar ste zaboravili ‎nestašicu kafe, ulja i svega i svačega, pad standarda, ratove, sumrak, današnjicu?

Ja nisam. Ne patim od nostalgije, patim od patnje, i kad pomislim na tog čoveka, maršala, imam druge predstave. Nije prilika da nastavljam, ali biće.

25/5/2021