ПРИЛОГ (НЕ)ДОСТОЈНОСТИ

Ма колико парадоксално звучало, проглашење римокатоличког кардинала Хрватске, Алојзија Степинца, за светитеља биће један од камена темељаца поновног уједињења два народа у будућности.

Кардинал Алојзије Степинац био је први човек римокатоличке цркве у Хрватској у време НДХ. Његово прегнуће за римокатоличку веру било је велико и, може се рећи, успешно- у моменту престанка постојања НДХ, у Хрватској је било нешто преко милион православних Срба мање и непознат број (мерен сигурно десетинама хиљада) римокатолика- новонасталих Хрвата више. Овако богат и успешан период мисионарења римска црква није запамтила још од времена откривања Америке и најмање што за таквог свог прегаоца може да учини јесте да га посвети (Степинца је Јован Павле други већ беатификовао и он има дан на који се прославља). Међутим, мисија Римокатоличке цркве на нашим просторима није завршена и зато Степинац мора да се стрпи док не уђе у ред "пуноправних" римских светаца. 

У процес "канонизације" Алојзија Степинца римски папа Франциско је тражио и укључење делегације Српске православне цркве. То је учињено током посете кардинала Курта Коха нашој земљи. Кардинал Кох је председник тела "за јединство хришћана" при Ватикану и његова мисија у Србији је била, осим контаката са председником Србије (који је био протоколарне природе, јер председник нема никакву политичку моћ), преношење поруке "бискупима, носиоцима папиног прстена" у СПЦ (зна се за њих неколико) о синхронизацији свих корака ове акције у које ће бити активно укључени. 

Српска православна црква је прихватила позив на овај "дијалог" и формирала комисију која ће учествовати у канонизацији Алојзија Степинца. Председник те комисије СПЦ је новопостављени загребачко љубљански митрополит Порфирије, а при посети папе Сарајеву дочекаће га још један ватикански репрезентативац у СПЦ, епископ захумско херцеговачки Григорије, који већ јавно исповеда "филиокве". На истој седници на којој је формирана ова комисија, архијереји СПЦ су донели одлуку о екскомуникацији (искључењу из цркве) рашко призренског епископа Артемија, након што су га више година, осим насилног уклањања са епархије, мрцварили различитим "канонским мерама". 

Колико је римској цркви важно учешће Срба у овом поступку проглашења за свеца говори и чињеница да се за то припрема већ деценијама. Наиме, један од кључних "доказа светости" Алојзија Степинца биће и писмо српског свештеника Андрије Димитријевића из 1975.године којим он потврђује Степинчеву "светост".

Сада се, можда, може пронаћи веза са наглим интересовањем у Србији за мисију једне од Степинчевих сарадница, Диане Будисављевић. Ова жена је, уз подршку Степинца, учестововала у покрштавању српске деце чији су родитељи претходно убијани, а сама деца смештана по логорима. Покрштавања су вршена смештањем деце у римокатоличке породице, а под фирмом њиховог спасавања из логора. Треба нагласити да је особље дечијих логора у НДХ било састављено скоро искључиво од клира римокатоличке цркве- часних сестара и фратара. 

Диана Будисављевић је постхумно одликована од чак два српска председника (Бориса Тадића и Томислава Николића), те од актуелног српског патријарха Иринеја, све у размаку од неколико година. 

Остаје нам да чекамо да нам, као у случају Будисављевићеве, српски државни и црквени великодостојници објаве хуманитарне активности Алојзија Степинца. Пардон, блаженог Алојзија Степинца.