У Земуну је на тридесету годишњицу од једног од најстрашнијег злочина почињеног над Србима током рата у бившој СФРЈ вођеног почетком деведесетих година, 21. септембра 2021. године представљена књига ''Логориште и Корански мост'' пуковника Боре Ерцеговца, команданта касарне ''Народни херој Стјепан Милашинчић - Шиљо'', познатије као ''Логориште'' у Карловцу. Једна крвава епопеја - злочин без преседана, опсада, одбрана и, најзад, успешан пробој из непријатељског окружења на овај начин је по први пут записан, да сведочи о бестијалности крвавог распада, мржњи, злочину и страдању, али и епском херојству бранилаца.
За истрајну помоћ и подршку преживелима, породицама пострадалих старешина и резервиста. донаторима, представницима удружења и медија аутор се захвалио потписаним примерцима свог сведочанства, књигом и пригодним захвалницама ''за допринос култури сећања на Логориште и Корански мост''.РЕПРИЗА УСТАШКОГ КРВАВОГ ПИРА
Кобнога дана, 21. септембра 1991. године поподне, 26 припадника ЈНА из касарне ''Логориште'' запутили су се на задатак у два возила, која су на самом улазу на мост на Корани пресреле ''зенге''. После кратких преговора да одложе оружје, после чега ће, како ће се испоставити, наводно бити пуштени, хрватска страна спроводи у затвор седморицу војника, док седамнаесторицу Срба оставља и брзо започиње крвави пир, какви су забележени из времена злогласне усташке НДХ равно 50 година раније.
Михајло Храстов, Велимир Хрвојевић, Петар Мандић, Живко Перић и остали припадници специјалне јединице Хрватске полиције, који су држали под опсадом касарну и Корански мост, захваљујући сведочењу четворице преживелих војника Душка Мркића, Светозара Шарца, Небојше Јаснића и Бранка Маџарца недвосмислено су идентификовани као извршиоци масакра над Милетом и Николом Бабићем, Васом Бижићем, Светозаром Гојковићем, Зораном Комадином, Божом Козлином, Миленком Лучачем, Слободаном Миловановићем, Милетом Пеурачом, Небојшом Поповићем, Милићем Савићем, Јованом Силићем и Милошем Срдићем. Најстарији међу њима имао је 43, а најмлађи непуне 24 године.
Иживљавајући се над заробљеним војницима, хрватски специјалци су им пуцали у ноге како би их онеспособили да утекну и одбране се, а затим започели свој крвави кољачки пир. Снимци масакрираних тела тада су огорчили сваког нормалног човека - а хирурзи су на лешевима са видним траговима мучења покушали да ублаже трагове бестијалности извршитеља пре предаје породицама.
Над касарну ''Логориште'', одакле су јауке својих другова из војске, касапљених на Коранском мосту слушали опкољени резервисти и старешине, надвио се најцрњи облак тешке жалости, али и одлучност да се освете на тај начин што ће се остали спасити и сведочити о њиховом страшном пострадању и жртви за поштовање положене војничке заклетве за одбрану Отаџбине.
ПРВА КЊИГА О ЗЛОЧИНУ И ЕПОПЕЈИ У РАНГУ ВУКОВАРА
Пуковник Боро Ерцеговац, командант касране ''Логориште'', последње, двадесетчетврте у Карловачком гарнизону, која је под вишемесечном опсадом хрватских снага одолевала даноноћној ватри са свега 40 припадника Војске - допуњених са свега још 56 резервиста с Кордуна, преломио је да ове важне догађаје стави на папир.
У новом светлу анализе ратних збивања на потезу Кордуна, она ће бити важан документ и сведочанство из прве руке за историчаре који ће се бавити новијом историјом. Препуна података о друштвено-политичкој ситуацији, статистиком становништва које је у Карловцу 1991. године чинила половина Срба, променама које су донели избори одржани у мају, оригиналних докумената о војним наредбама и преписци са непријатељском страном, усаглашена и коригована сазнањима и сведочењима преживелих бораца, прва књига о рату 1990. о Карловцу драгоцена је архива сачуваног сећања.
Наиме, све су чешћа јавна мишљења да рат не би био изгубљен и да би имао повољнији исход да је, можда, војни и политички врх више марио за Карловац и, посебно, Костајницу, чијим падом је Србе са Кордуна чекао један правац - егзодус.
У том смислу, Ерцеговац тешко оптужује своје тада надређене да су касарну ''Логориште'', препуну војне ефективе, коју је са својим војницима евакуисао и одбранио, препустиле непријатељу. ''Они данас тврде, мисле и говоре, а ми који знамо, који смо учесници и прошли пакао, памтимо, ћутимо и радимо свој посао, помажемо се, подржавамо кроз удружење које смо основали пре 20 година и подсећамо на Логориште и Корански мост - да се не заборави'', каже командант Логоришта.
На све дописе и позиве надређенима, конкретно Светозару Марјановићу, командант гарнизона, Ерцеговац тврди да није добијао одговора. То је за њега, као и сваког војника значило да брани касарну и ефективу, иако је гарнизон повукао чак и амбуланту.
''Били смо под опсадом, искључена нам вода, струја, без хране - срећом да се затекла залиха паштета за доручак, а за ручак данима компот од шљива, без лекара, апотеке, људства - касарну чије опслуживање је незамисливо без 500-600 војника, чувало је нас 96...'', овако описује стање Ерцеговац.
Помисао да без писане наредбе препусти помахниталим усташама силу тенкова и бробене технике, механизацију, магацине пуне муниције и горива, упркос неприликама, у ''Логоришту'' никоме није падала на памет.
Ефектива је, срећом, кад год се указала шанса, евакуисана пут Кордуна, на безбедно.
Али, тај осећај напуштености од свих, док старешине нису знале ни шта им је с породицама које су биле у Карловцу, нити имали појма о ономе што се догађа ван касарне, је повремено бивао једва подношљив.
Већ поменутог Светозара Марјановића, пензионисаног 2001. године у чину генерала пуковника 2001, памтићемо као потписника српске стране на Кумановски споразум од 9. јуна 1999. године, како се овде већ напредује... ПРОБОЈ РАМЕ УЗ РАМЕ С ВУКОВАРОМ
''Када је најзад куцнуо час за пробој из непријатељског окружења, у седам изјутра 4. новембра 1991. године изашли смо с неопходном техником и на бoрним возилима и оруђима из касарне - опстанка дуже није могло бити'', сведочи Боро Ерцеговац.
Тих десет километара до сигурне територије на Кордуну отегло се у једну целу вечност, два и по дана, тек 6. око 11 часова били смо са својима, слободни, у Војнићу.
Пет пута у току истог дана војници су губили један засеок и у тенковској размени, од које је све горело и тресло се, ослободили пролаз.
''Верујем да је овај тенковски пробој најљући окршај, који може да се мери само с борбама вођеним у Вуковару'', тврди Ерцеговац.
Било је губитака, мртвих и рањених, али такав хероизам командант неће заборавити ни једног јединог дана и ноћи свих ових протеклих 30 година.
И после свега остаје туга и бол за изгубљеним животима, временом које је могло бити потрошено на слободу, радост, рађање и празнике, а не помене и копрену сећања.
И овог 21. септембра чланови Удружења бораца ''Логориште 1991'' положили су венце у знак сећања на своје ратне другове, рођаке, хероје на споменик палим у ратовима вођеним од 1990-1999. године ''Они су пали непобеђени'' у Земуну.
Ове, 30 године од ужаса умирања и васкрсења, иза њих остаје прво издање најтрајнијег споменика, књиге ''Логориште и Корански мост'', која је живи сведок незаборавне епопеје.
Записани у вечност, Леониде ''Логоришта'' надживеће смрт звану заборав и када последњи сведок нестане са лица земље. Као епитаф трајнији од камена.
То што она друга страна слави смрт тринаесторо српских војника и кољаче, намером да тридесету ''обљетницу'' злочина обележи отварањем мурала осуђеном ратном злочинцу Михајлу Храстову (срамно на само четири године за тежак злочин против човечности) и именовањем моста по јединици ''Гром'' која је тада дејствовала не амнестира, већ изнова задужује пред свима који знају шта је истина и имају савест. Једном ће морати да се суоче са својим ликом у огледалу.
Слава погинулима, слава преживелима.
Почаствована пажњом и лепим речима окићена за свој рад, који је одавно прекорачио оно што подразумева службена дужност, изражавам неизмерну захвалност Удружењу бораца ''Логориште 1991'' и аутору књиге ''Логориште и Корански мост'' пуковнику Бори Ерцеговцу на захвалници за допринос култури сећања на Логориште и Корански мост. То је најмање што сам могла и морала да учиним.
Ж. Ж.
22/9/2021.
0 Коментари