БАЧЕНИ У ПРАХ
На ветрометним балканским просторима размишљања на тему смрти нигде нису ближе повезана са њеном супротношћу, животом.
Најранији утисак о „величинама“ стекла сам као првак пред читанком. Слепо верујући у свако мишљење свога оца (касније ћу се уверити да су била искључиво јеретичка, антипротивна), смучио ми је читанку, показавши презриву гримасу на „оног“ који нас је све гледао са њене прве стране. Током целог „његовог“ живота, мој бог отац показивао је у свакој прилици исти презир и ја сам његово „мишљење“ прихватила као своје „вјерују“.
Тако сам мислила о свим надобуднима, верујућим да су богом дани да буду предводници.
Дакле, о Милошевићу кад се устоличио, као и свима осталима, којима не бих спомињала имена.
Али, кад су падали, кад су рушили и по блату вукли бисте истога тога ЈБ тита, Милошевића, Садама, а ових дана и мртво тело Садама Гадафија по улицама роднога Сирта, било ми је јасно да и мртви идоли побеђују. Мученичком смрћу њихове их (оце)убице нису предавале праху, већ слале у легенду и бесмртност. Поред тога, што ни „отрежњење“ идолопоклоника није дошло из њиховог личног убеђења. Имаће времена да се кају, као у Србији данас и за ЈБ Титом и за Милошевићем и за Дражом, на пример, у Ираку за Садамом.
Док се у либијским градовима слави „победа“ и „ослобођење“, један линчовани леш оца нације купује карту за пакао. Околни пакао се у жару пира заборавља и не види зато што је ваљда на земљи, а уврежено је веровање да је родна висина пакла небо!
Док су се либијци бавили самоистребљењем, релативно узорна држава за којом ће имати времена да жале је срушена до темеља да ни камен на камену није остао поштеђен у злочиначкој седмомесечној „Одисејевој зори“, а сви њихови нафтни извори завештани „помагачима“, оличеним у 40 разбојничких земаља, удружених у овој акцији.
Сваки следећи владар Либије имаће стога судбину Гадафија.
Оснивач Афричке уније, међутим, није успео да заустави Али Бабу и 40 разбојника у походу на зелени континент.
Владавина силе је озакоњена. Још само да јој уподобимо силна мртва слова на папиру, да нас не би заводила. Ја бих уместо Библије, Курана, Таоа штампала само једну књигу која данас важи: Протоколе сионских мудраца.
Слава и вечни мир великом србском пријатељу, пријатељу слободе и независности, Муамеру ел Гадафију. Нека се свети Бог, уколико га има, смилује његовој напаћеној души. И као што записа Меша Селимовић у свом велкиком делу „Дервиш и смрт“: „Нисам знао колико је био несрећан“.
0 Коментари