ТО ДОГАЂА СЕ НЕМОГУЋЕ

То догађа се немогуће.
Отровне траве даве рукама кадифеним
и плаве обале наше. 

То догађа се немогуће.
Њен глас отвара врата.
Једина врата наде
иза којих је понор.
Да, понор туге лепе.
То догађа се немогуће.
Ако и одеш изненада,
и ко зна куда и када,
врати се, врати,
да догађа се немогуће,
за овај део неба.
За овај део неба,
за комад плаве крпе
изнад збуњених глава.
Нема те велике руке, 
руке свеобухватне.
И нема крика у ноћи 
да смеје се својој самоћи.
За овај део неба, 
за то огледало ока
ова је рука кратка,
а рана предубока...      

             Синиша Вуковић, запис на слици из 1979.год.