ДРЖАВА ПРЕЧЕСТО ЗАТАЈИ

Речима је најтешње кад треба било шта рећи, посебно о трагедији. Радости је радост довољна. А трагедија увек учини да занемимо, а да се речи постиде своје немоћи.

Размишљала сам протеклих дана о све учесталијој појави очаја код мајки, па и обадва родитеља који у ситуацијама које им се учине нерешиве и безилзлазне, учине нажао рођеном детету. У много случајева, ма колико се хтело, није се могла доказати лабилност, неурачунљивост, те је свесност одлуке да се прекрате муке или оконча пакао утолико пре била теже оптужујућа за околину, посматраче и државу саму. КОЈЕ НАЈОЧИГЛЕДНИЈЕ НИГДЕ НЕМА.

Данас нас је све дубоко потресла својом радикалношћу, стварношћу, дубином људског очаја, који је после овога заиста несагледив, трагедија породице која се са својим трогодишњим синчићем бацила с шестог спрата самачког хотела...Ако преживи, дечак ће бити сироче. И онда га овде и с нама чека шта га чека. Или га не чека ништа. Барем не ишта добро.

Наједном нам о трагедијама, институцијама, одговорности околине - јер Центри за социјални рад не могу (НИШТА, проверено!) - нашироко и надугачко, како се то каже, елаборирају стручњаци свих профила из којекаквих НВо Центара за првенцију самоубиства, псхолози и остали "зи"...Чему? Шта не знамо?  Да је предизборна кампања почела и да су појединици, а сада и породице довољно гладни, бедни и јадни да од "свега понуђеног" и "обећаног", због немања времена, глади и беспомоћности, бирају смрт од чекања. Негде дубоко у себи, срећући овакве очајнике какви су били родитељи несрећног сирочета, сумњам да су у социјалном, стручном жаргону били НЕПРЕПОЗНАТИ. Сумњам да нису куцали и тражили. Али, нико им није отварао, то је извесно.