БЕЛИКИ ПЕТАК

Ове тужне ноћи, историјски пре 1989 лета, један проповедник, очекиван као Спаситељ о чијем су доласку и судбини пророковали старозваетни пророци, сабрао је својих 12 следбеника на Тајној вечери на брду изнад Јерусалима, Маслиновој гори.

У Гетсиманском врту саопштио им је будућност: своју, њихову и света.
Научио их да се причешћују хлебом и вином, као телом и крвљу његовом, како би обнављали завет са због људи жртвованим Сином Божјим.
Том приликом казао је Јуди да ће га издати, Петри да ће га се одрицати и Томи да неће поверовати у сва чуда и свету све оно што га чека.
У тишини Великог четвртка, у ноћи ка Великом петку, осећа се некаква светачка и свечарска туга, као да се сваког лета Господњег обнавља тај по човечанство тако белики и значајан догађај стар, по нашем рачунању времена, равно 1989 Револуција.
Време је ово присабирања људског: где смо, шта смо, ко смо, зашто смо, да ли да наставимо или променимо своје животе са једном кључном ствари: покајањем у центру.
Некако је увек ово доба великих преиспитивања, некако је увек ово доба великих сумњи, дилема и разрешења, доба у којем некаква чудесна сила помаже да велике и крупне одлуке постану извесност, мање болне и не само могуће, већ и реалне.
Тамна је помрчина, утихло пролеће на успомену на велико пострадање, доба је каљења вере, као мача који ће кроз догледну будућност сећи све чворове.
Доба је бола, а истински бол је тишина.
Данас, сутра и у суботу Велике недеље огромна је жалост, до Васкрсења, које доказује да је жртвовање имало смисла новим рођењем.