БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ У АРЕНИ

Живаљевић: Млади и страшно гневни људи

30 април 2012 Жана Живаљевић

Не са чуђењем и , морам признати, с великим изненађењем, бројала сам хиљаде и хиљаде младих и не више ни тако младих на концерту најпопуларнијег синдиката у земљи 28.априла у „Арени“- Београдског. Како се ова репрезентативна хала пунила и атмосфера бивала усијанија, моје чуђење је прелазило у –истинско дивљење. Питала сам се, усред лудила званог предизборна кампања у Србији – ко то може да напуни највећу спортску халу у земљи, а да није организовао превоз и мобилисао све своје месне и општинске одборе диљем Србије, напаковао донаторске пљескавице, можда и спремио дневнице за дангубу?!?
Ко то може да напуни ову халу, а да не простре столице и направи пролазе застрте црвеним тепихом за пролаз „величина“, те да тако на партеру фингира мноштво, а остатком испуни два нивоа хале? Ко то може да напуни „Арену“, а да се карте плаћају и то две и по хиљаде „партер“, однсно приземље, хиљаду и по динара први и хиљадарку други ниво, у доба овако страшне кризе? И у старту ми је било јасно-неко мноооого велики и важан. Много моћнији од свих председничких кандидата и њихових војски заједно. Јер, кад они не би имали што су узурпирали, не верујем да би оверили међу фамилијом, пријатељима и познаницима више од хиљаду потписа. А Шкабо и дружина би, по ономе што се могло видети једне суботње вечери у Београду.

ДОРЋОЛ 1999-Е

Прича о најпопуларнијем синдикату у Србији датира из ратне 1999.године. Нешто пре бомбардовања  на Дорћолу је настао српски, политички хип-хоп бенд „Београдски синдикат“.

Кренули су жестоко, младалачки и чим су направили убрзо општепшрихваћену химну доба „промена“- „Нема повлачења, нема предаје“, „БС“ је постао велика, модерна и популарна група која је открила магичну формулу за освајање срца, душа и мозгова младих људи Србије.

Одрасли на калдрми, ови обични и разочарани момци, испевали су речи своје генерације. Оне су лако улазиле у срца сваког младог човека, разочараног детињством и младошћу у кризи, хипокризији и безнађу, које ће потрајати. „Београдски синдикат“ није заборавио ниједну пошаст српског друштва: разарање класа, сурово раслојавање, стварање новог класног друштва у којем се мафија, политика и насиље издигло изнад грађанског реда и било каквог поретка, на самој ивици сурвавања у безнађе и анархију, окупацију.
И тај многочлани бенд, који је имао само бунт, бистру главу и велико срце, матрице и микс пултове уместо инструмената (задовољство татиних синова), високо подигнуте песнице и глас из свег грла да  неумољиво понавља „Нема повлачења, нема предаје“, „Ја у животу имам све“, „Косово је Србија“, „Говедина“, „Ми смо та екипа“, „Главом у зид“, „Гала социјала“, надживео је и превазишао „промене“ и опстао као што каже песма „Балада дисидента“, упркос и у инат свима.

Хтели су да их својатају због популарности и омиљености међу младима (скоро свим категоријама, како навијачима, тако националистима) сви: од коалиције „Заједно“ до „напредњака“ и „Двери“. Бранио се „Синдикат“ од фамилијарности политичке природе, те демантовао да су присталице „напредњака“ због бесомучног врћења њихових песама на митинзима, од „Двери“ на чијој је породичној шетњи наступио, у телевизијским наступима на којима је Шкабу спочитана тајна веза с „Образом“ и виновницима нереда током Дана поноса 2010.године. „БС“ је свему томе одолео. Остали су ничији, само своји.Тако су освојили своју „класу“ младих и страшно гневних људи.

Да ли се сећате Драгана Николића у улози „Флојда“ у филму „Национална класа“? Има нешто сродно са хип хоперима из „БС“. Исти црни талас. Исти андерграунд. Огромна река незадовољства која носи муљ и прети да пробије брану својом неконтролисаном снагом и енергијом. Црни талас Србије- „Београдски синдикат“ са огромном и моћном војском фанатичних фанова, који одлично знају шта хоће.
АЛИ  И ШТА НЕЋЕ

Зашто усред изброне кампање после шест година паузе концерт у Београду, највећој хали у Србији? И то је „Београдски синдикат“, да пуна хала пошаље поруку шта и кога млади Србије желе и хоће. „Синдикат“ није ничији, осим свој и наш-обичне, сиротињске и себи препуштене Србије.

„Вечерас смо се овде окупили да прославимо своје вече, а не оних што трчкарају ових дана Србијом, покушавајући да нас преваре и купе“- отворио је концерт у „Арени“ Шкабо.

Од свих концерата на којима сам до сада присуствовала, овај је имао највише сирове енергије, највише подигнутих песница и  највише личио на исту војску. На видео биму смењивале су се пароле и стихови познатих песама „БС“: „Ми смо та екипа“, „Борба“, „ Нема повлачења, нема предаје“, „Косово је Србија“.
Надјачавши скоро нечујну матрицу, Блажо, Оги, Деда, Дарко, Ђолођоло, Шкабо, Дане, Ем си Флеш, Шеф сале, Прота и Ди џеј Ајрон  са својим гостима –хором „Крсманца“, хип хоп бедновима „Град“, „РХЦМП“, Гораном Султановићем који је издекламовао чувени говор мајора Гавриловића у одбрани Београда, дуже од три сата неумољиво су и надахнуто прашили из свих микрофона.                            

Клицало се Србији, звиждало лоповима, исмевали политичари и гласније него на иједном митингу одејкивало „Косово је срце Србије“, све оно што млади са маргине, остављени без будућности, свесни да су препуштени стихији сасвим незванично осећају, верују и мисле.

Исти они који су највећа партија у Србији данас: свесни да су за поткусуривање, док им будућност истиче као песак у пешчанику, свесни да су беспомоћни, али да не морају да се упрегну у туђа кола, сви они који су заправо Парасрбија данас, држава за себе и коју ова не сме превише да изазива, зачикава нити иритира. Са оволико много снаге, глава навијених на исти степен, свести о заједничкој беспомоћности, чега су свесни властодршци, они нису никако за потцењивање. Тренутно нема једне политике нити иједне политике уопште којој би се могли повиновати. „БС“ је доживео да му се све политике одреда умиљавају, од њега и његових „навијача“ зазиру, што се на овим просторима зове  страхопоштовање.

И, да на крају одговорим онима који чекају моје следеће писаније, те су га, ево, брзо дочекали: чиме се бавим кад не пишем. Чекам да ме околности, догађаји и људи инспиришу. И онда опет пишем.