ČEKAJUĆI DOČEK
Ističe i ova uglavnmo ružna godina, ali svakako manje od nepoznate koja je smenjuje i nastupa i koje se, s razlogom, bojimo.
Naša se deca spermaju za doček i ta tarapana traje danima.
U mom je detinjstvu bilo drugačije: roditelji su kupovali i modirali se gde i s kim da dočekaju Novu godinu, deca su ostajala kući, uz pun sto...
Naši dočeci se više ne dovode u pitanje. Ne možemo svi i ne možemo da se guramo. A kad ne možemo, zna se ko ima prednost, zar ne? Deca. I time se, mimo sveta, ponosimo.
Zato, ove praznične dane i pune hronike najbrutalnijih zločina.
Setimo se, nije davno bilo. Ne ponovilo se. Saobraćajke, porodični masakri, bombaški napadi. Ja ne mogu da iz svoje glave istisnem da, dok se ogromna većina sveta raduje i veseli, neko, ko se tome ni nadao nije, kao naša braća Rusi u Volgogradu, sahranjuju svoje najmilije.
Stišajmo zato halabuku. Veselje za veselje. Pomislimo i za trenutak spustimo čašu, za braću našu pravoslavnu, na pravdi Boga stradalu što su se tog i tog suđenog časa samo zatekli gde i fanatici, spremni da raznesu sebe i druge da bi se njihova poruka da nema mira dok ne ostvare cilj čula.
U takvom svetu živimo.
Pomislimo na devojčicu sa šibicama.
Imajmo samilosti.
Pružimo bližnjima, podelimo s njima i tugu i radost.
Čemu se, uostalom, toliko i imamo radovati?
Naša se deca spermaju za doček i ta tarapana traje danima.
U mom je detinjstvu bilo drugačije: roditelji su kupovali i modirali se gde i s kim da dočekaju Novu godinu, deca su ostajala kući, uz pun sto...
Naši dočeci se više ne dovode u pitanje. Ne možemo svi i ne možemo da se guramo. A kad ne možemo, zna se ko ima prednost, zar ne? Deca. I time se, mimo sveta, ponosimo.
Zato, ove praznične dane i pune hronike najbrutalnijih zločina.
Setimo se, nije davno bilo. Ne ponovilo se. Saobraćajke, porodični masakri, bombaški napadi. Ja ne mogu da iz svoje glave istisnem da, dok se ogromna većina sveta raduje i veseli, neko, ko se tome ni nadao nije, kao naša braća Rusi u Volgogradu, sahranjuju svoje najmilije.
Stišajmo zato halabuku. Veselje za veselje. Pomislimo i za trenutak spustimo čašu, za braću našu pravoslavnu, na pravdi Boga stradalu što su se tog i tog suđenog časa samo zatekli gde i fanatici, spremni da raznesu sebe i druge da bi se njihova poruka da nema mira dok ne ostvare cilj čula.
U takvom svetu živimo.
Pomislimo na devojčicu sa šibicama.
Imajmo samilosti.
Pružimo bližnjima, podelimo s njima i tugu i radost.
Čemu se, uostalom, toliko i imamo radovati?
0 Коментари