NEMOGUĆNOST PREDVIĐANJA
Priznajem, snatreći u nedeljno popodne, prebirući po vestima s fejsbuka, u noći pred početak radne nedelje (iako mi to nekako ... zvuči), izolovana i ušuškana u zimu koja kao da nikad neće proći, sa zebnjom mislim o izlasku na otvoreno, u studen, među ljude.
Nešto zverinje i nepoznato pomalja se iz ljudskih likova. Ono što je nekada bilo patnja pretvorilo se u neizvesnost najnovije metamorfoze. Kafka je bio u pravu. Možemo se probuditi i jednostavno osećati kako smo se pretvorili u kukca.
Sve je moguće. Baš sve. I ono što se činilo sasvim nemoguće.
Bilo je jedno vreme pred ratove devedesetih, koje sam, neskromno će zvučati, ali moram uporediti, naslutila i osećala kako dolazi, kao veliki genije Dali svoje "Predosećanje građanskog rata". U nama retkim studentima, od kojih će tolike tankoćutne pojesti rat, i pored "Optimista" kao kap španske krvi, ruža ili tango rasla je tama, rasla je strepnja, širio se kao pucanj u nama strah. Predosećanje i izvesnost velike klanice. Rasle su godine grizući punim ustima tu razdaljinu od mira do rata. Na račun ovog drugog, koji se približavao kao da nas neko na kanapu sve brže vuče.
Predosetila sam i pre toga raspad sistema u protivrečnostima. U isti mah su se po popularnosti takmičili disko i elektronska muzika sa potpunim uvredljivim negiranjem klasike (PUNK-om), i jedni i drugi protiv onoga što su kritičari krstili "rok dinosaurusima". Uspeli su da ga zajedničkim snagama obore na zemlju.
Bilo mi ih je žao. Volela sam Emerson, Lake and Palmer, Tangerine Dream, Procol Harum, volela sam Juthro Tull, volela sam Yes, Genesis, Led Zeppelin, Rainbow, volela sam stari svet, a bila i na strani svoje generacije- na punk strani, pa ipak ne po cenu ičije smrti...Znala sam da novo, makar to bio i opravdani bunt i gnev malog čoveka, donosi novi svet, koji nikada više neće biti isti. I bilo mi je žao što je skršio tablice vrednosti starog doba. Kao, recimo,
Mojsija. Mojsijev je nadogradio Novi zavet gospoda našeg Isusa Hrista. Ovo, osećala sam i strahovala, ide nekud, ka nekom sunovratu, izmiče kontroli, u haos. I ne pominje ikakve tablice. Polako ali sigurno zavladavao je kič, a izdisala svaka istoričnost.
Svet se naizgled u međuvremenu možda i ustalio.
Kao voće u kaci: vri, pravi mehuriće i gasove, ali se pod poklopcem svi ti prirodni procesi niti vide niti čuju i spolja deluje kao prividno mirno u buretu.
I onda kad je nabujalo, sve je umalo odletelo u vazduh.
Domaćin je, ipak, bio dovoljno pribran da ne dozvoli eksploziju.
Ovo danas, ovaj stepen zombizma, ovu otuđenost od života, ovoliku predanost protivprirodnom, ovoliku ravnodušnost prema čoveku i svemu što ga čini i na njega podseća, ja više ne mogu da definišem, ne mogu da podnosim i, kao i drugi, sklanjam se, ne mogući da za sebe predvidim ikakav dalji ishod. Osećam samo da ništa ne valja, ali da je upravo to moje osećanje, koje verovatno delim sa velikim brojem još živih (iako možda na neki od bezbroj načina otpisanih), ipak znak života.
Oko sebe brojim mrtvace koji ne vide da su hodajući leševi i ta me predstava užasava. Ne možete reći još uvek živom, u naponu snage koju čini moć koliko je u stvari trošan, crvljiv i-mrtav. Bilo bi mi lakše da sam slikar ili režiser, ovo jesu doživljaji za vrednu grafiku ili crno-beli film, ali mi je Bog dao da budem pisac i rečima slikam predstave.
U svem ovom paklu kojim hodam sa nešto pomilovanih duša koje su zadužile Boga, ne vidim čamce i lađare. Sudaramo se na putevima, u autobusima i po
hodnicima, srećemo na svečanostima koje liče samo na sahrane i kao što sam nekada gledala kako nas rat naglo privlači ka kraju konopca, tako vidim smrt i izumiranje. Munkovi izobličeni "Anonimusi" umnožili su se na sve strane. Verujem u hakujuću pamet kao, možda, ni u šta drugo, ali se, jednostavno, bojim da je svet, dok smo se mi bavili njime, već izgubio svaki
smisao. Ili mu ne pratim trag, ili sam ga negde usput izgubila ili sam jednostavno izgubila svaki osećaj za osećanje. Ne mogu prognozirati ni naslutiti ništa u nastavku ove priče. Ukoliko ona ne postoji još samo kao odjek davno ispuštenog zvuka, kojeg više ni.
Za sve su kriva deca cveća.
Nešto zverinje i nepoznato pomalja se iz ljudskih likova. Ono što je nekada bilo patnja pretvorilo se u neizvesnost najnovije metamorfoze. Kafka je bio u pravu. Možemo se probuditi i jednostavno osećati kako smo se pretvorili u kukca.
Sve je moguće. Baš sve. I ono što se činilo sasvim nemoguće.
Bilo je jedno vreme pred ratove devedesetih, koje sam, neskromno će zvučati, ali moram uporediti, naslutila i osećala kako dolazi, kao veliki genije Dali svoje "Predosećanje građanskog rata". U nama retkim studentima, od kojih će tolike tankoćutne pojesti rat, i pored "Optimista" kao kap španske krvi, ruža ili tango rasla je tama, rasla je strepnja, širio se kao pucanj u nama strah. Predosećanje i izvesnost velike klanice. Rasle su godine grizući punim ustima tu razdaljinu od mira do rata. Na račun ovog drugog, koji se približavao kao da nas neko na kanapu sve brže vuče.
Predosetila sam i pre toga raspad sistema u protivrečnostima. U isti mah su se po popularnosti takmičili disko i elektronska muzika sa potpunim uvredljivim negiranjem klasike (PUNK-om), i jedni i drugi protiv onoga što su kritičari krstili "rok dinosaurusima". Uspeli su da ga zajedničkim snagama obore na zemlju.Bilo mi ih je žao. Volela sam Emerson, Lake and Palmer, Tangerine Dream, Procol Harum, volela sam Juthro Tull, volela sam Yes, Genesis, Led Zeppelin, Rainbow, volela sam stari svet, a bila i na strani svoje generacije- na punk strani, pa ipak ne po cenu ičije smrti...Znala sam da novo, makar to bio i opravdani bunt i gnev malog čoveka, donosi novi svet, koji nikada više neće biti isti. I bilo mi je žao što je skršio tablice vrednosti starog doba. Kao, recimo,
Kao voće u kaci: vri, pravi mehuriće i gasove, ali se pod poklopcem svi ti prirodni procesi niti vide niti čuju i spolja deluje kao prividno mirno u buretu.
I onda kad je nabujalo, sve je umalo odletelo u vazduh.
Domaćin je, ipak, bio dovoljno pribran da ne dozvoli eksploziju.
Ovo danas, ovaj stepen zombizma, ovu otuđenost od života, ovoliku predanost protivprirodnom, ovoliku ravnodušnost prema čoveku i svemu što ga čini i na njega podseća, ja više ne mogu da definišem, ne mogu da podnosim i, kao i drugi, sklanjam se, ne mogući da za sebe predvidim ikakav dalji ishod. Osećam samo da ništa ne valja, ali da je upravo to moje osećanje, koje verovatno delim sa velikim brojem još živih (iako možda na neki od bezbroj načina otpisanih), ipak znak života.
Oko sebe brojim mrtvace koji ne vide da su hodajući leševi i ta me predstava užasava. Ne možete reći još uvek živom, u naponu snage koju čini moć koliko je u stvari trošan, crvljiv i-mrtav. Bilo bi mi lakše da sam slikar ili režiser, ovo jesu doživljaji za vrednu grafiku ili crno-beli film, ali mi je Bog dao da budem pisac i rečima slikam predstave.
Za sve su kriva deca cveća.
0 Коментари