ШТО СЕЈЕМО, ТО ЖАЊЕМО, ТО КУСАМО
Пре неколико година се моја средња ћерка вратила из града сва унезверена, објашњавајући ми шта је доживела у градском превозу. Дечаци с капуљачама и палицама, који су очигледно тражили кавгу и жртву, напали су палицама момка који је на све начине, враћајући се са тренинга, избегавао сукоб. Крв је пала, а нико од старијих није смео да брани младића од малолетних хулигана.
Да ли сте гледали Кјубриков култни филм "Паклена поморанџа", снимљен по роману Ентонија Барџиза, о изгубљеној генерацији, накоту из пакла, тада, далеке 1971.године још увек у жанру "научне фантастике"?
Пре, рецимо, две године, усред лета, банда локалних наркомана, напала је човека који је излазио из кафане. Толико су га тукли, да је мој супруг, сав узнемирен и очевидац ужаса, ломио руке питајући се да ли је непокретна крвава маса на плочнику још увек жива или леш. Нико није смео роју зунзара да се испречи и покуша да је призове разуму. Људи су, ужаснути, немоћно гледали и склањали се.
Дан за даном, све горе.
До те мере да сам дуго већ приметила да ме је први пут у животу страх ноћу на улици-не знам каквом се злу могу надати. Не би ме било страх смрти као такве, која дође изненада и случајно, али помисао да ме неко мрцвари (као Дарјан Мусић рецимо Владиславу Червенко), киднапује, затвори, упадне ми у стан, малтретира ми укућане наочиглед свих и у по бела дана, претећи како не смем никоме да пријавим зулум или са онима којима бих да се обратим за помоћ "пије кафу" је онај последњи смртоносни метак. А сва је прилика да је тако.
У сваком случају, света је дужност бранити се ако већ нико неће да помогне.
Чувати се, наравно.
И натерати једном оне који за то примају плату, да истерају насилнике из заштићених рупа и изведу пред лице оравде, јер ће им држава гарантовати да у њено име непоколебљиво стоје на другој страни од -криминала и криминалаца.
Или ће некажњено насиље, брутално и сирово за које починилац не сноси никакву, сем симболичну казу, чиме подстрекава себи сличне, изазвати лавину оправданог гнева. Тада се већ последице не могу предвиђати.
Да ли сте гледали Кјубриков култни филм "Паклена поморанџа", снимљен по роману Ентонија Барџиза, о изгубљеној генерацији, накоту из пакла, тада, далеке 1971.године још увек у жанру "научне фантастике"?
Пре, рецимо, две године, усред лета, банда локалних наркомана, напала је човека који је излазио из кафане. Толико су га тукли, да је мој супруг, сав узнемирен и очевидац ужаса, ломио руке питајући се да ли је непокретна крвава маса на плочнику још увек жива или леш. Нико није смео роју зунзара да се испречи и покуша да је призове разуму. Људи су, ужаснути, немоћно гледали и склањали се.
Дан за даном, све горе.
До те мере да сам дуго већ приметила да ме је први пут у животу страх ноћу на улици-не знам каквом се злу могу надати. Не би ме било страх смрти као такве, која дође изненада и случајно, али помисао да ме неко мрцвари (као Дарјан Мусић рецимо Владиславу Червенко), киднапује, затвори, упадне ми у стан, малтретира ми укућане наочиглед свих и у по бела дана, претећи како не смем никоме да пријавим зулум или са онима којима бих да се обратим за помоћ "пије кафу" је онај последњи смртоносни метак. А сва је прилика да је тако.
У сваком случају, света је дужност бранити се ако већ нико неће да помогне.
Чувати се, наравно.
И натерати једном оне који за то примају плату, да истерају насилнике из заштићених рупа и изведу пред лице оравде, јер ће им држава гарантовати да у њено име непоколебљиво стоје на другој страни од -криминала и криминалаца.
Или ће некажњено насиље, брутално и сирово за које починилац не сноси никакву, сем симболичну казу, чиме подстрекава себи сличне, изазвати лавину оправданог гнева. Тада се већ последице не могу предвиђати.
0 Коментари