КО ТО ОВДЕ ПЕВА!?!
У ствари се све што ћу у свом посту (тако се то данас каже) написати догађа готово свакодневно, али мање "концентровано" или смо слабије расположени да запазимо окружујући ужас.
Кренем с посла једнога дана: и сама сва расклиматана (супруг ће мој скрхани улазак у кућу прокоментарисати као "расходованост"), једва се успнем у високоподни аутобус градског саобраћајног, уз ризик да тежином сопствене и придодате масе (у многобројним кесама) одвалим главну шипку на задњој палтформи. Богтепита како успнем се на повисоко седиште окренуто супротном правцу од оног у којем возач вози (увек ја тако), кад преко пута мене рашчупана госпођа у похабаном џемперу с огромном каро путном торбом -ко данас путује ако не мора?- успавана а усправна здиба ли здиба. У нечешљаној коси некаква слама или цвет с процвалог дрвећа. Госпођа се није скроз оклошарила, зато јој се спава. Можда ноћу стрепи од неизбирљивих препадача жена, те се склања. У сваком случају, жута је као свећа и толико неиспавана, да ти дође да заспиш уместо ње. Ко би рекао да је прибрана, ипак као по звуку, силази на, ваљда, својој станици-оставља утисак да јасно зна куда се запутила. Можда да се окрепи, да се као човек испава код неког непотрошеног пријатеља, с иоле кредита.
На њено место ускаче црнка, да зна иза кога је села, вероватно би престајала остатак пута. Афектираним гестовима намешта косу да таман колико треба покрије лице. То је покрет увежбан као код аутомата. Има наочаре, нормално, успарвљену, високо подигнуту главу и можда нешто мало силикона у розе обојеним уснама.
Посебна прича су њене груди и држање горњег трапа. Да је прогутала мотку, можда би се уморила па посустала, али не и ова умишљена звезда српских пинковских ријалитија. Као оне што скупљају рекордан број лајкова на јутјубу.
Намешта крзно око главе, иако на себи има пропаст јакну, скоро тренерку, додуше с нешто вештачке вуне, а доле розе плишану тренерку која више подсећа на пижаму. Она је тако устобочена и због своје далеко времешније пратње, или боље рећи пратиоца, типичнпог Земунца с недостатком мушког самопоуздања, који савко мало погледује ка њој, иако је временска разлика између њих барем тродупла...
Позли ми на поглед на извесну криву скво: недефинисано деформисаног лица, готово неприметно, утолико упадљивије фалинке што није јасно шта се догађа. Било би јасно само анатому. У том тренутку схватим да смо очигледно не само у фази испраних и избрисаних мозгова у којима гладују...извесни (с)творови, него и мутанти. Као да се онај лаборант из свемира, супериоран, наравно, из књига професора Антића (прочитајте, плиз) http://www.ivantic.net/Moje_knjige/IstorijaGalaksijeZemljeICoveka.pdf мало заиграо и почео да експериментише... Господе, зар су опет умешали прсте, вапим ка небу, кад ми поглед заокупи следећа утвара. У некаквом старомодном капуту жуте боје са гравуром, рашчупане косе са неуредним седим израстком, жена на коју се готово стровалих свом својом плус придодатом тежином ми се тако умилно и снисходљиво извину- "што је заузела шипку на излазу", да сам једва дочекала да излетим из аутобуса у којем су сви, јбт, пропевали. Куку леле!
Кренем с посла једнога дана: и сама сва расклиматана (супруг ће мој скрхани улазак у кућу прокоментарисати као "расходованост"), једва се успнем у високоподни аутобус градског саобраћајног, уз ризик да тежином сопствене и придодате масе (у многобројним кесама) одвалим главну шипку на задњој палтформи. Богтепита како успнем се на повисоко седиште окренуто супротном правцу од оног у којем возач вози (увек ја тако), кад преко пута мене рашчупана госпођа у похабаном џемперу с огромном каро путном торбом -ко данас путује ако не мора?- успавана а усправна здиба ли здиба. У нечешљаној коси некаква слама или цвет с процвалог дрвећа. Госпођа се није скроз оклошарила, зато јој се спава. Можда ноћу стрепи од неизбирљивих препадача жена, те се склања. У сваком случају, жута је као свећа и толико неиспавана, да ти дође да заспиш уместо ње. Ко би рекао да је прибрана, ипак као по звуку, силази на, ваљда, својој станици-оставља утисак да јасно зна куда се запутила. Можда да се окрепи, да се као човек испава код неког непотрошеног пријатеља, с иоле кредита.
На њено место ускаче црнка, да зна иза кога је села, вероватно би престајала остатак пута. Афектираним гестовима намешта косу да таман колико треба покрије лице. То је покрет увежбан као код аутомата. Има наочаре, нормално, успарвљену, високо подигнуту главу и можда нешто мало силикона у розе обојеним уснама.
Посебна прича су њене груди и држање горњег трапа. Да је прогутала мотку, можда би се уморила па посустала, али не и ова умишљена звезда српских пинковских ријалитија. Као оне што скупљају рекордан број лајкова на јутјубу.
Намешта крзно око главе, иако на себи има пропаст јакну, скоро тренерку, додуше с нешто вештачке вуне, а доле розе плишану тренерку која више подсећа на пижаму. Она је тако устобочена и због своје далеко времешније пратње, или боље рећи пратиоца, типичнпог Земунца с недостатком мушког самопоуздања, који савко мало погледује ка њој, иако је временска разлика између њих барем тродупла...
Позли ми на поглед на извесну криву скво: недефинисано деформисаног лица, готово неприметно, утолико упадљивије фалинке што није јасно шта се догађа. Било би јасно само анатому. У том тренутку схватим да смо очигледно не само у фази испраних и избрисаних мозгова у којима гладују...извесни (с)творови, него и мутанти. Као да се онај лаборант из свемира, супериоран, наравно, из књига професора Антића (прочитајте, плиз) http://www.ivantic.net/Moje_knjige/IstorijaGalaksijeZemljeICoveka.pdf мало заиграо и почео да експериментише... Господе, зар су опет умешали прсте, вапим ка небу, кад ми поглед заокупи следећа утвара. У некаквом старомодном капуту жуте боје са гравуром, рашчупане косе са неуредним седим израстком, жена на коју се готово стровалих свом својом плус придодатом тежином ми се тако умилно и снисходљиво извину- "што је заузела шипку на излазу", да сам једва дочекала да излетим из аутобуса у којем су сви, јбт, пропевали. Куку леле!
0 Коментари