ДНЕВНИК НЕСРЕЋЕ

Вредне руке добровољаца средиле сваку ствар коју су грађани донели у школу

С невиђеним еланом, дубоко тронути због несреће која је снашка наше сународнике у трагичним и катастрофалним поплавама, и наши Земунци и становници Горњег града показали су претходних дана, од суботе 17.маја невиђену солидарност.
Опремали прихватне центре, дежурали, примали и развврставали сву помоћ која је стизала, правили спискове свега што недостаје, доносили новости...

Спасиоци за собом затегли сваки чаршав...

Дани који се никада неће заборавити.
Онда су у фискултурну салу ОШ "Соња Маринковић" касно увече 18.маја дошли да преспавају резервисти и припадници цивилне заштите с Косова и Метохије, из Косовске Митровице, Звечана, Лепосавића, Зубиног Потока и Грачанице, "печени" и каљени, под пуном ратном спремом, како се то каже-после дводневног спасавања и евакуације Обреновчанаиз водом окованог града.
Такви не причају много. Утиске деле међу собом.
Можда су одморили тело, али су, чини се, пред сликама ужаса, ретки могли и да заспу.

Спасили су на стотине угрожених живота

Када су устали, уредно су, као најдисциплинованија војска затегли кревете и чак се-извињавали на сметњи. А ми смо били велики и срећни што смо бар мало могли да помогнемо у овој тако трагичној причи.
Кроз неко време, спасиоци су у пуном саставу испраћени на даље задатке.
Истога дана попуњени су расположиви капацитети два интерната: Школе за слепе и слабовиде "Вељко Рамадановић" и Школе за глуве и наглуве "Радивој Поповић".

За сваког малишана-играчкица

Углавном комплетне породице са децом.
Приче тешке.
Људи се тешко отварају, имају достојанства, држе до себе, захвални на љубазном и пристојном прихвату који им је од срца приређен на свим местима.
"Невероватно је коликом брзином је вода покуљала у домове: за десет минута нисмо више имали где да се попнемо испред надолазеће стихије, сем у поткровље. Чекали смо 30 сати да по нас дођу спасиоци"- прича Мира Ј. из Забрежја.
"Сирене су се огласиле кад је вода покуљала, прекасно.
Одговорни су на Дедињу"-огорчено прича Петар С. из Белог Поља.

Хвала фирми која није желела рекламу за 160 јастука донираних невољницима, захваљујући нашем колеги Жарку Видаковићу

Изашао је и спашен у радном оделу. У њему седи већ неколико дана. Необријан. Не може, каже, ни да очајава. Чему? Жив је. Довољно. Одбија било какву помоћ. "Појео сам нешто"-каже и захваљује.  На једвите јаде је сутрадан пристао да одмори ноге у новим папучама које су му донеле две волонтерке, Милица Терзић и Александра Лазић из донације коју им је проследила група наших радника на привременом раду у Сочију у Русији посредством наше суграђанке Ане Бркљач.

Хвала "Пилот играчкама" у име најмлађих за комбије играчака којима су их обрадовали!

У прихватилишту је и мајка Коса са двојицом синова.
Сналазе се. Изађу, издувају се, прошетају Земуном, врате се и буде им лакше. У "тешкој" су зимској обући. Тако их је затекла поплава, тако су дошли. "Старке" које смо им донели да се расхладе силно су их обрадовале.
"Не знам шта ће остати од нашег града, Оставио сам све ново, цакум пакум смо скоро средили

"Соњини" неуморни добровољци

кућу, у силним сам кредитима. Не размишљам ни о чему, још увек се радујем само што ми је цела проодица на броју и што смо, Богу хвала. живи и здрави. Све ће остало бити"- каже нам висок и мршав Обрад.

Рођендански поклон из далеког Сочија за малу Марију Марковић

Једна млада жена је у интернату са двоје деце: ћерком и синчићем. Дечачић хода у женским гуменим чизмама или маминим кућним папучама, а да због тога што нема одговарајућу обућу мирује у соби по овако лепом дану не пада му на памет.
Силно су се обрадовали цигаретама. Смирује их пушење, мука им буде лакша.
Повратак и свака помисао на будућност су им неизвесни.
Слично је и у комшилуку.
Породице са децом на клупама и у маленом паркићу. Има свега, и одеће и играчака.
Од донације из Сочија купили смо и поделили папуче да људи којима су искочиле вене одморе ноге. Донели смо им и цигарете-одушевљење је опште.

Деца се здруже и заволе брзо: Марија чита рођенданске честитке својих нових другара

Данас је мала Марија Марковић са другарима из интерната и својим суграђанима прославила девети рођендан који ће, вероватно, памтити целог живота. Било је свега и сокића и торти и зека. Наручила је живог зеку, онаквог каквог је имала у свом дворишту у кући у Обреновцу. Сви су јој купили плишану замену.
Са највећим који су јој у име запослених Срба у далеком Сочију поклониле Милица и Александра сликала се затворених очију. Марија је весело дете, пуно љубави.
Тако се на најлепши начин завршио још један тужан дан ван куће.