ЉУБАВ ЈЕ СВЕ ШТО НАМ НЕДОСТАЈЕ

Верујем да је у свој писаној и усменој литератури најнавођенији цитат управо овај из Библије
"Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

И ако раздам ​​све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. 

Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

Не радује се неправди, а радује се истини,

Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;

А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав ", светог апостола Павла у Посланици Коринћанима, глава 13.

Наравно, нећу се бавити анализом. Бавићу се пре последицама недостатка или помањкања љубави.

Зашто су нам животи празни, зашто смо као "звона која јече", без музике?

Зато, ваљда, што све што поседујемо, знамо, чиме се хвалимо, због чега постојимо своју праву меру и тежину добија кроз наше односе са другима.

Сваки наш рад, прегнуће тек објекитивизацијом, преломљено кроз туђе свиђање, као и недопадање, слагање, као и критику добија на тежини, вредности и, можда, значају.

Тек када допре до оних којима је упућено, када га открију, формирају некакав суд или осећање према нашем делу или неделу - оно постаје нешто што је и на друге, осим на нас као ауторе, оставило утисак.

Покретани сопственим "утисцима" као конгломератом здраворазумских судова, осећања (естетског, моралног ...) стичемо свој став према некој материји, изреченом, учињеном, одлученом, створеном.

Непорециво је да се кроз љубав најпотпуније отелотворујемо.

Погледајмо само, уколико смо у стању, начин на који безусловно волимо, рецимо, своју децу. Или родитеље, који нас истом таквом воле.

Хтели бисмо да толико ствари волимо на тај начин - особу сурпотног пола, рецимо.

Борба за љубав је непрестана, она се целог живота изграђује.

Зато у своје дете уграђујемо најбоље особине.

Зато се трудимо да најбољим и са домаће и са духовне трпезе почастимо оне до којих нам је стало. У њих улажемо све најпробраније, настојећи да са њима разменимо снагу и потпору.

Зашто се, рећи ћете, онда у овоме свету осећамо тако усамљени, толико често ускраћени за најинтимније осећање љубави према сродном бићу?

Зато што љубав, како год звучало, врло, врло често остаје неподељљена.

Не узвраћају нам деца на све добре намере које имамо према њима говорећи им, учећи их и саветујући. Врло често нас и разочарају. Али их волимо безусловно, такву каква јесу, никада се не умарајући у настојању да им пружимо нове видике, нове путеве ка ономе што ће им поједноставити и олакшати живљење.

Много лакше подносимо разочарења од других људи, а приори прихватајући да су другојачијег склопа, животних светоназора, тешимо се несхваћеношћу и немогућношћу прихватања чињеница оног другог, његовим "ограничењима", изборима за које стрепимо (подразумева се да волимо) - борећи се са свим људским манама какве су завист према туђем успеху или гордост да вредимо више. Па, ипак, "издајство" пријатеља проузроковано нашим разочарењем некако и подносимо.

Међутим, као да у особу с којом једно време делимо најинтимније, у коју верујемо, за коју се надамо да нам је суђена, из многих разлога, и кључне - немогућности да се посветимо и предамо - нисмо спремни да уложимо као у најрођеније. Према особи коју заволимо истрајно одржавамо безбедну дистанцу да бисмо могли да утекнемо што мање оштећени. Раде ту и недовољна стрпљивост, толеранција, немогућност прихватања другога, стављање под команду (које је нејчешће несвесни чин, утолико застрашујућији за онога ко је владао собом и "знао шта хоће"), искључивост и, наравно - подразумевање прилагођавања само једне стране.

Кукамо онда како нема љубави, неспремни да се предамо и останемо рањени, ако се већ ствари на тај начин догоде. Завлачимо се у љуштуру, неспремни за нове покушаје. И онда вичемо на сав глас како је љубав побегла одавде.

Није свако за љубав, није свакоме суђена љубав. Пречесто "бацамо бисере пред ..." оне који их не заслужују, нити уопште знају шта су бисери. То је чињеница.

Отворимо свој дух, проветримо своје душе, опустимо се у љубави градећи себе за некога ко ће се једном појавити, или не појавити. Чијег ћемо постојања, исто тако, можда постати свесни кад прође у неповрат.

У стварима љубави морамо бити најпажљивији и највиспренији: ту ништа не сме да нам промакне. Њих нам сигнализирају најтананије силе нашег бића, које непогрешиво региструју присуство љубави. Изоштримо и препустимо им се, да се не бисмо довека кајали због прошуштене шансе и уседелички нарицали над погрешним светом у којем смо рођени.

Свет је одувек такав какав је.

У љубави све мане, сва претеривања, све милиграмске ваге на које је стављамо не бисмо ли је измерили, најскупље коштају. У љубави је насјкупља, најређа и најдрагоценија нада. Ако њу угушимо и не дамо јој шансу, зашто се чудимо што смо, у наредном кораку, изгубили веру?

И данас ми се највише допада мисао "Ако се може волети више пута, онда сам већ волео, ако се воли једном - још нисам" - истина наде, истина чекања, истина најсилније буре људског бића, она записана у књигама: Тристана и Изолде, Самсона и Далиле, Ромеа и Јулије, Кети Ерншо и Хитклифа ... Нису живеле само у књигама. Осврнимо се око себе, можда их је мало, али те трајне везе око нас, те чудесне нераскидиве љубави чији смо сведоци сведоче да звоно љубави некад утишано, понекад једва звони, а понекад, кад љубав после свих недаћа победи - силно звечи.

Дозволимо јој да се укотви у заливу наде. Нада је рођена сестра вере ...

"Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу "

                                                                                    посвећено Ивану Васићу