"ФИЛОЗОФИЈА" ПАЛАНКЕ
(ПОБУЊЕНИ ПОЛТРОНИ)
Паланка је ужасна средина.
Паланка може бити део града, који делује као засеок, свет за себе, некаква племенска скупина у којој свак свакоме вири у чорбу, и зна све и оговара оног с ким се тек (пријатељски) растао на сва уста. Паланка је недорасла "урбана" средина, малограђанштина и примитивизам. При чему, права паланка не мора бити и таква, малограђанска паланка. Стога је важно направити праву процену. Упс, скрининг. (Хо, хо)
У једној велеградској паланци, тик уз престоницу, "локалпатриотизам" је устоличио своје хероје (лично бих их посадила пре на магарца, као један наш познати писац који је и смислио наслов). Они су неустрашиви кад треба на папиру или усмено прозивати дођоше, далмоше, крајишнике, косоваре и све остале феле. Слове за некакве борце за паланку...
Паланка, међутим, не зна какви су. Или, можда, зна. Али, једноставно, мора да их има (за заклетву, ваљда), па какви су да су.
Невероватан је степен снисходљивости који локалпатриоте, чаршијски хероји себи (и сличнима) могу да дозволе. Кад виде моћника, сав њихов револт, сав њихов бес што им је "отето" њихово, што су "такви завладали" спласне као издувани дечји балон. Не могу, просто, да савладају нагон за падањем ничице пред моћником, коме моћ даје власт, новац или неустрашивост у пљачки, отимању и безакоњу. То је јаче и од њих самих.
Пришљамче се са својим "проблемима" као крпељи уз омраженог дођоша. Вребају слабе тачке, на шта је мекан, попустљив, како да му се умиле, привуку и, ако је могуће, ставе у "саветодавну" службу као познаваоци локалних прилика. Ако им се посрећи, као Кербери чувају приступ свим конкурентима који могу да их угрозе - у најширем смислу: да се привуку, препоруче или, не дај Боже, откину део колача на који је неименовани саветник бацио око.
Нема већих полтрона од чаршијских локалхероја. Да забаве "вођу" појели би и сопствено говно. Не знају за стид, немају поноса, о сваку су се власт чешали, а ниједна им није ваљала.
Они се са својим потомцима вуку по удружењима, клубовима и друштвима за све и свашта. Међу собом се тетоше наградама, признањима и захвалницама (обавезно без материјалног прилога, који ће присвојити на име трошкова). По могућству ће деценијама тетошити исте "заслужне" драмосере и остале сере, док не стигне потомство. Више пута ће своје надристручњаке за све и свашта награђивати и за животно (не)дело. Обавезно неће прескочити власт, злу не требало. Ону власт која их из дна душе прозире и презире. Разлика је у томе што домаћи гаје илузију о сопственој вредности, док сирови дођоши имају то право да уопште не крију презир и отворени подсмех.
Да ли ће то да им засмета?
Ма, хајте, молим вас, дођоши су само у пролазу. Иако пролазе већ деценијама, а и даље ће, ако Бог да. Бољу средину им ни Бог не би могао пожелети. Као да су позирали Карлу Марксу за "Капитал", само да прође неко време и да се спартнере са којим дођошем, прихватиће га већ они као свога. Донатора, мецену, нешто ће већ рационализовати њихове полтронске душе за изговор.
У свим тим антагонизмима, наопака, противприродна симбиоза траје.
И у њој се, наравно, ништа не догађа, нити ишта мења што би нарушило једино природну - равнотежу. Као доказ да су апсолутно заслужили једни друге.
Да, понекад и заварничи. До великог дила. Посао, новац за пројекат, просторије - дај шта даш, толико вреде принципи прокламовани у чаршији.
У паланци надомак града се ништа не догађа. Ништа не може да се догоди. Не постоји никаква организована принципијелна група грађана коју дођоши не могу да (от)купе. Чији се "бес" не може ублажити, отупети каквом милостињом. Цена је апсолутно девалвирала. Некад је то куртоазни позив на какву паланачку светковину. Важно је у том случају бити виђен, као уважен и равноправни члан друштвене заједнице. А такав позив се не одбија.
Може се задужити признање локалпатриота и извесном оштрином. Ако осете опасност од раскринкавања одмах постају Власи који се досете - знају они најбоље из сопственог случаја шта умирује страсти.Тада они купују.
Опасност паланке је жабокречина која затвара живот баре. До њених организама не стиже довољно ваздуха и биосвет замире. Смрад изумирања се шири, али то локалпатриотама неће засметати, прогласиће смрад за мирис.
Понекад је могуће у таквој жабокречини преживети само у скривеном рукавцу или уз додатну опрему за преживљавање: гас маску или апарат са кисеоником.
Паланкизам је зараза која се подмукло шири Србијом. Нушић, Стерија и Радомир Константиновић нису могли предвидети у шта се могу изродити шала, сатира или критика.
Паланка их је све надживела, а паланкизам, полако и сигурно окупира Страдију, гушећи у својој жабокречини све што је обећавало живот.
"Спавај Србијо, душмани ти кроје културу", написа једном приликом Исидора Бјелица. Исправљам - некултуру.
Паланка је ужасна средина.
У једној велеградској паланци, тик уз престоницу, "локалпатриотизам" је устоличио своје хероје (лично бих их посадила пре на магарца, као један наш познати писац који је и смислио наслов). Они су неустрашиви кад треба на папиру или усмено прозивати дођоше, далмоше, крајишнике, косоваре и све остале феле. Слове за некакве борце за паланку...
Невероватан је степен снисходљивости који локалпатриоте, чаршијски хероји себи (и сличнима) могу да дозволе. Кад виде моћника, сав њихов револт, сав њихов бес што им је "отето" њихово, што су "такви завладали" спласне као издувани дечји балон. Не могу, просто, да савладају нагон за падањем ничице пред моћником, коме моћ даје власт, новац или неустрашивост у пљачки, отимању и безакоњу. То је јаче и од њих самих.
Пришљамче се са својим "проблемима" као крпељи уз омраженог дођоша. Вребају слабе тачке, на шта је мекан, попустљив, како да му се умиле, привуку и, ако је могуће, ставе у "саветодавну" службу као познаваоци локалних прилика. Ако им се посрећи, као Кербери чувају приступ свим конкурентима који могу да их угрозе - у најширем смислу: да се привуку, препоруче или, не дај Боже, откину део колача на који је неименовани саветник бацио око.
Нема већих полтрона од чаршијских локалхероја. Да забаве "вођу" појели би и сопствено говно. Не знају за стид, немају поноса, о сваку су се власт чешали, а ниједна им није ваљала.
Они се са својим потомцима вуку по удружењима, клубовима и друштвима за све и свашта. Међу собом се тетоше наградама, признањима и захвалницама (обавезно без материјалног прилога, који ће присвојити на име трошкова). По могућству ће деценијама тетошити исте "заслужне" драмосере и остале сере, док не стигне потомство. Више пута ће своје надристручњаке за све и свашта награђивати и за животно (не)дело. Обавезно неће прескочити власт, злу не требало. Ону власт која их из дна душе прозире и презире. Разлика је у томе што домаћи гаје илузију о сопственој вредности, док сирови дођоши имају то право да уопште не крију презир и отворени подсмех.
Да ли ће то да им засмета?
Ма, хајте, молим вас, дођоши су само у пролазу. Иако пролазе већ деценијама, а и даље ће, ако Бог да. Бољу средину им ни Бог не би могао пожелети. Као да су позирали Карлу Марксу за "Капитал", само да прође неко време и да се спартнере са којим дођошем, прихватиће га већ они као свога. Донатора, мецену, нешто ће већ рационализовати њихове полтронске душе за изговор.
У свим тим антагонизмима, наопака, противприродна симбиоза траје.
И у њој се, наравно, ништа не догађа, нити ишта мења што би нарушило једино природну - равнотежу. Као доказ да су апсолутно заслужили једни друге.
Да, понекад и заварничи. До великог дила. Посао, новац за пројекат, просторије - дај шта даш, толико вреде принципи прокламовани у чаршији.
Може се задужити признање локалпатриота и извесном оштрином. Ако осете опасност од раскринкавања одмах постају Власи који се досете - знају они најбоље из сопственог случаја шта умирује страсти.Тада они купују.
Понекад је могуће у таквој жабокречини преживети само у скривеном рукавцу или уз додатну опрему за преживљавање: гас маску или апарат са кисеоником.
Паланкизам је зараза која се подмукло шири Србијом. Нушић, Стерија и Радомир Константиновић нису могли предвидети у шта се могу изродити шала, сатира или критика.
Паланка их је све надживела, а паланкизам, полако и сигурно окупира Страдију, гушећи у својој жабокречини све што је обећавало живот.
"Спавај Србијо, душмани ти кроје културу", написа једном приликом Исидора Бјелица. Исправљам - некултуру.
0 Коментари