ХУМАНОСТ ЗА СЛИКАЊЕ

Каже ми пријатељица, иначе Хрватица удата у Београду: "Не могу да разумем да у својој земљи само Срби немају права". Јесте ме било срамота. И срамота је, али је тако. И више од тога. Шта мислим, рекла сам. Како мислим, одговорило ми је ДЕВЕТ потписника петиције...
Ових дана обишла сам један заборављени и, мало је рећи, занемарени дечји центар у Београду.
Повод је био хуманитарног карактера.

А тема класика: појавили се челници, док је зујала камера и севао блиц фотоапарата, а потом се дали у бежанију, "за обавезама". (Узгред, познајем неке функционере, који, нарочито на озбиљним културним програмима, на које долазе празних руку, наручују позиве својих возача и клисну под изговором да их "зове Баја"). И тако за њима осташе на седиштима само одштампана имена "високих званица".

Ко се понадао да ће ови оставити напојницу сем плаћене улазнице, преварио се за наук. Следећи пут би слободно могао да их заобиђе, а позове власнике пекара, стр - а, тезги - они и анонимно помажу и неће се изговорити икаквим пословним обавезама, већ бити поносни што су у првом реду. И без камера и севања блицева, којих, уосталом, неће ни бити. Имаће важнија посла.
Навикли су они да не забораве саме, напуштене и тужне, за берићет. И не би им украли и оно мало што имају.

А оно што се може видети од дечјих центара под "старатељством" јавних комуналних предузећа је: возни парк као у Емиратима, свеопшта бахатост, опуштенција, гламур на рачун народа, заузврат: очерупане кућице са садржајима, и атрактивни сквош терени, ресторани, као и рај за голфере. Ваљда су и деца почела да играју сквош!?! Нисам обавештена.
Чудимо ли се што је на сваком кораку тако?
Не би требало.
Какви смо - најпре према себи, па свему осталом - боље нисмо ни заслужили.