МАЛА ОЧЕКИВАЊА, ВЕЛИКЕ НАДЕ

Грабим мало времена, јер ми је викенд пребукиран службеним обавезама, да и ја испуним своју блогерску дужност и једним пригодним постом благовремено положим извештај о години која истиче и свему ономе чему се надам у блиској будућности (да не кажем у 2016-ој).

Није било много разлога за радости, пре за бриге. Од оних егзистенцијалних повремено није могло да се спава. Све се нешто натезало.
Но, да почнем од почетка.
Како се завршава или почиње година ако вам усред заједничке недељне кафице, на ваше очи умре кум који вам је крстио двоје деце и нераздвојни сте пријатељи? Нову годину сам провела у сузама, бесконачно ојађена и тужна. Такав ниси за друштво.
На Бадњи дан ми је умро ујак...
Некако као да сам сагорела.

Почела сам интензивније да се бавим блогом, решена да не одустанем, да се одупрем малодушности. Прочитала сам неку тону блогова и материјала, тражећи разумљива и поучна искуства. То сумануто радим још увек, тражећи начина да направим, по мишљењу бројних блогер мајстора, немогућу ствар, не опредељујући се ни за форму, ни за жанр, ни за, авај!- nishe. Можда не иде то или је траљавије него што очекујем за неких шест година откако Земун инфо..или ове моје белешке пишем, али, одлука да не одустанем је коначна.
Видећемо на шта ће то изаћи.
После сваког летовања (Крф у предсезони) почнем своју нову књигу. "Поглед из Диогенових сандала" сам забаталила, до неке нове летње инспирације.И тако унедоглед - Јово (увек) наново.
Успела сам да, захваљујући бројним проблемима, али и увидима, достигнем одређени ниво аутистичности. Зачудо, овога пута је не сматрам маном. Ко зна зашто је и то добро. То је донео живот.
Далеко од икаквих планова. Одбијам да планирам, изузев једнократно, прихватајући правила суровог неолиберализма у којем је мера преживети дан. Нећу мислити ни о чему ни сутра ни прекосутра. Пуштам да ме животна река носи.

Не издвајам догађаје који су ме раније радовали.
Памтим циклус добронамерних, стручних и пријатељских, невероватно масовно посећених предавања Фондације "Здрав живот". Много су ми значила. Посебно вегетаријанске дегустације, које су ме вратиле биљним беланчевинама: пасуљима, бобу, леблебији, сочиву, семенкама бундеве, сувом воћу, житарицама. То је постала храна која ме радује и подиже ми расположење.
Култура је оскудна, као девојчица у изношеној и окраћалој хаљиници - пре ме растужује него весели.
Никада себи нећу опростити што нисам погледала Дирерове графике у Београду.
Мислим да сам генерално први пут запатила депресију. Ништа ме не радује. Волела бих да имам више времена за декупаж - све сам у стану планирала да пресвучем, плетење или шивење, није крив само нeдостатак времена, много више помањкање воље и тескоба у стану. Резултат помрачи вишесатно расклањање и уклањање последица "креације".
Немам никаква очекивања везана за будућност.
Ствари ће и без нас ићи својим током.
Не доживљавам све ово као мрак, већ као суочавање са стварношћу у којој живим и на коју се тако мало може утицати.
Уосталом, видећемо.
Као у причи "Лепотица и звер", хоћу само ружу, узбрану узгред. Имам мала очекивања, велике наде, па како буде.