О СУЈЕТИ

Безброј пута сам размишљала о овом општем феномену, а, ево, сада се, коначно, као лоптица на рекет, наместио моме перу.

Сујета је чудо.

Упознала сам у животу безброј знаајних и великих људи, осведочених делотворника. Имали су карактер, доказан, дело, овенчано пажњом оног дела света до чијег ми је мишљења стало јер чине истинску елиту духа, поседују интелигенцију и поштење да је оно било и њихов избор за препоруку, били су ваљаног порекла и продужили га по пропису, све их је препоручивало. А онда би се та монументална зграда заљуљала када би им се поменуо неко њима сличан, на чији су помен скакали као подбодени, у одбрамбеном гарду, да би потом приказали одређену увређеност због поређења које није у њиховом рангу?!? Да. Тада би им се обично одврнула славина и ни најинтелигентнији нису одолевали да из свих оруђа и свим средствима минимализују значај и личност свог "конкурента", извученог, онако, из рукава, просто као новинарски блеф.

До дана данашњег нисам упознала књижевника, политичара, сликара... који је имун на вирус сујете. До те мере да би им сујета прорадила и ако бисте их упоредили у неком детаљу са бесмртним Борхесом, Миљковићем, Шагалом...Потпуно ван памети!

И ту су они некако падали. Падали као уметници недостојни Уметности, као људи недостојни имена Човек, као све преостало.

Шта онда рећи за обичне људе?

Не можете се удубити више ни у какав разговор а да вам ваш случајни или намерни саговорник не почне да прича о својој величини. Откуда та потреба код људи?

Биће да у њиховом микросвету они царују и све, сигурно!, зависи - не само у њему - том миркосвету, већ много, много шире, управо од њиховог господства.

Ако случајно верују да их то препоручује код идолопоклоника, требало би макар толико обзира да имају и процене свог саговорника, који то, можда, није. Али они то најчешће не могу.

Ако мисле да ће њихова хвалисавст и јединственост некога задивити, и то успева заиста реткима - и то не увек и искључиво позитивно.

Бесплатан, добронамеран савет онима који пожеле да се изборе са сујетом је врло једноставан: измакните се мало од себе, прођите поред излога или огледала и зађите у гужву - ово сигурно спушта на земљу. Или покушајте да нестанете на неко време, по броју оних којима недостајете, можда донекле можете измерити своју приближну важност. И, најзад, одбијте, пробе ради, и да проверите, јавност у најширем смислу - да са вашег дела отпадну примесе.

Пробајте некад неког и ви да нешто упитате, неће вам, како наш народ каже, пасти круна са главе. А поуздано убија сујету. Убицу величина.

П.С. Доказ да "не пада снег да покрије брег..." је и потреба неког оперисаног од сујете, те "лепка" за сујетне и богомдане жертве истих, да укаже на ужасе прескромних људи, који измицањем од свог дела, дело препуштају игнорацији анонимних, потрази за аутором или ономе што је Данило Киш звао "час анатомије".

Наравоученије: немојте стерилисати сујету, у подношљивој мери - да не засени врлине, она пожељно подупире понос и достојанство и служи као штит. Зато су оперисани од сујете или жртва или лака мета.